Prvi Srbin svetska zvezda: Znao 5 jezika, pisao ćirilicom

Na Fejsbuk stranici Gromade filmske izašao je tekst o ovoj velikoj zvezdi. Između ostalog, napisano je da su ga u Beogradu, kada mu je Kralj Aleksandar uručivao orden Svetog Save, dočekale desetine i desetine hiljada ljudi, da je zavladala histerija kakvu je u to vreme samo Rudolf Valentino mogao proizvesti na svetskom nivou. Zabeleženo je kako su mu se devojke doslovno bacale pod automobil.

Rudolfu je upravo i trebalo da bude naslednik. Posle iznenadne i prerane smrti latino zavodnika broj 1, tražio se superstar koji već ima renome, harizmu, stas i koji je već izgrađeno ime i prepoznatljivo lice na platnu. Međutim kao što Radeta Šerbedžiju decenijama jak slovenski akcenat sabija na uloge zlih Rusa u američkim filmovima, tako je njega koštao ozbiljne holivudske karijere (mada je upao u par naslova) pošto je zvučni film u to vreme krenuo da cveta i nije se mogao neko sa tako očitim neameričkim naglaskom stavljati u prve redove.

Petrović je rođen 1. januar 1894. godine u Novom Sadu, mada je po nekim izvorima rođen u Budimpešti, iako je uvek upisivao da mu je Novi Sad rodno mesto zbog osećaja ponosa koji ga je vezivao za taj grad. U Novom Sadu je svakako odrastao, ali ga je put kasnije naneo ipak u pomenutu Budimpeštu, pa u Beč u kom je posle I svetskog rata krenula njegova filmska priča, a nastavila se u Parizu i ostalim većim prestonicama Starog kontinenta.

On je u deset godina od upliva u glumačke vode do onog svetosavskog ordena i zamalo holivudskog sna postao vrhovno božanstvo evropske kinematografije, a naročito su zapažena neka francuska ostvarenja (“Umetnička duša”, “Gola žena”, “Sirena Morgana”), kao i nekoliko njih sa kasnijim rediteljem “Kazablanke” Majklom Kertizom (“Dama sa suncokretom”). Tridesete i početak četrdesetih su takođe bili njegovo vreme, a svoju slavu nije ispuštao nego je nastavio rad u najboljim evropskim produkcijama. Za to vreme je sa takođe našom ikonskom Itom Rinom snimio i “Princezu korala” (1937) na Jadranu, što je jedan od prvih koprodukcijskih filmova tadašnje Jugoslavije.

Drugi svetski rat je odneo i njegov status glavnog glumca. Nakon nekoliko snimljenih ljubavnih filmova pod nacističkim režimom, primirio se do kraja rata, te sačekao bolja i nezavisnija vremena za umetnike. Od četrdeset pete do kraja života (1962) radio je manje role, a najznačajniji film u kom je glumio je vrhunski noar triler Luja Mala “Lift za gubilište” sa Morisom Roneom, Žanom Moro i Linom Venturom. Poslednji naslov ikad mu je “Putovanje”, takođe velikog Anatolea Litvaka. Preminuo je od stomačnog kancera, a sahranjen je u Minhenu.

Iako je uvek sa ponosom isticao svoje poreklo, još u SFRJ je bio zaboravljen, a to nikako nije zaslužio. Pre nekoliko godina u Kinoteci je imao svoj ciklus, međutim još uvek ni blizu to nije priznanja koje bi govorilo u ime svih nas: ponosimo se i mi njim. Valjda će ga nekad biti.