SNS u EPSKOJ borbi očuvanja ĆIRILICE

SNS je rešila da "loži" narod revolucionarnim gnevom. Odvojene su neverovatne pare, stotine hiljada evra, za plaćanje uticajnih blogera, forumaša i tviteraša, dogovoreno je formiranje timova od više desetina ljudi koji društvene mreže treba da zatrpaju komentarima i stvore virtuelnu sliku da je ćirilica u Srbiji ugrožena.

Još pre tri godine predsednik Srbije Aleksandar Vučić predočio je Miloradu Dodiku nacrt zakona o ćirilici. Istovetan zakon - ili skoro istovetan, s obzirom na to da treba da bude u skladu sa dva različita ustava - tada je najavljeno da će taj zakon Srbija i Republika Srpska da usvoje 15. septembra. Tog datuma je 1918. probijen Solunski front, a sada se obeležava kao Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. Ubrzo je Ministarstvo kulture i informisanja potvrdilo da je Vlada Srbije usvojila zakonski predlog prema kojem se širi krug subjekata koji moraju da koriste ćirilicu: osim državnih organa i javnih preduzeća, sada će to morati svi koji posluju sa većinskim učešćem javnog kapitala. Kulturne manifestacije koje konkurišu za budžetske novce moraće da imaju logo na ćirilici.

Najzanimljiviji deo zakona je onaj koji garantuje poreske ili druge olakšice onima "koji se odluče da u svom radu i poslovanju" koriste ćirilicu. Tu se broje i mediji. Međutim, od tada su prošle tri godine, a režimski mediji nisu imena svojih glasila počeli da štampaju ćirilicom. Ni dobar deo, najgledanijih televizija sa nacionalnom frekvencijom se nije odrekao latiničnog loga. Naravno, postoje škole u Srbiji, svaki njen opismenjeni građanin znaće ćirilicu, a koliko će je u kasnijem životu koristiti - to zavisi od njegove lične odluke, u skladu sa okolnostima u kojima živi, njegovim potrebama i sklonostima, i u jednom demokratskom društvu ne može se regulisati prisilom. 

Priča o ugroženosti ćirilice, kao jednog od stubova srpskog identiteta, u opticaju je već decenijama, a dramatizuje se s vremena na vreme, prema političkoj situaciji. Otuda je u srpskom narodu čvrsto ukorenjeno verovanje da predstoji gašenje ćirilice, a u jednom katastrofičnom scenariju s njom će nestati i srpski jezik, pa i sam taj narod. Ovakvo jednačenje otvara širok prostor za SNS manipulacije emotivnom vezanošću mnogih Srba za pismo koje osećaju kao važan deo svog istorijskog identiteta, ali i za skretanje sa mnogo važnijih tema.Ćirilica ima snažna uporišta pre svega u Ustavu, kao obavezno pismo u službenoj upotrebi, i u školstvu, gde sva deca uče prvo ćirilicu pa tek potom latinicu, i gde su svi udžbenici obavezno štampani ćirilicom, što znači da se osnovno školovanje u Srbiji ne može završiti bez potpunog vladanja ćirilicom. Predlog gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića da na Beogradskoj autobuskoj stanici, ali i na tablama sa nazivima ulica budu ćirilica i engleski jezik, otvara mnoga pitanja, a svi mogući odgovori su diletanski.

Problem je u tome što "režimskim mudracima" nije bitno da olakšaju život građanima Srbije, nego da se ide u nešto što oni smatraju krstaškim pohodom protiv latinice.