Tri godine bez Olivera: Nije hteo da bude "urlator", dobio "Galeba"

Jul 1978.: Nedavna četiri uzastopna koncerta u dvorani Vatroslav Lisinski u Zagrebu, ispunjenoj do poslednjeg mesta, samo su bili još jedna potvrda koje mesto u domaćoj popularnoj muzici zauzima Oliver Dragojević.

Čudni su putevi muzičara! Oliver je izbačen iz muzičke škole zato što je svirao šlagere. Sada je kao predvodnik finijih šlageraša na koncertu u Zagrebu svirao jednu Šopenovu sonatu. Ne znam bi li se čuveni kompozitor prevrnuo u grobu kada bi je čuo, ali publici u Lisinskom učinila se vrlo simpatična.

Dugo je Oliver Dragojević profesionalno u muzici . Možda od 1963. Svirao je u splitskim Batalima, a želja za avanturama i svetom obećanih zarada odvodi ga ubrzo u internacionalnu grupu Tony Spears. Nastupali su po lokalima Švedske, Nemačke, Meksika.

Seća se Meksika, ali izgleda da su mu neuporedivo draže turističke od muzičkih uspomena. Pošto je potpisao da "odgovara za svoj život", leteo je padobranom koji je vukao gliser, na oko 200 metara visine iznad zaliva Akapulka.

U Meksiku je prvi put osetio šta znači slava. Njegova grupa organizovala je besplatan koncert za oko 25.000 Indiosa. Policija ih je specijalnim automobilom dovezla do pozornice kroz taj silan svet. Osećao se neprijatno i pitao se zašto je baš on toliko važan.

I danas ga često paralizuje osećaj odgovornosti i pitanje: jesam li sve to zaslužio? Šali se na svoj račun: Ja sam mračan pevač. Rej Čarls još danas u vašem gradu!

Kako je nakratko postao pevač Bijelog dugmeta

Priznaje da nikad u životu ne bi kupio svoju ploču. Voli Dadu Topića i Da li znaš da te volim.

Slučajno se seća jednog događaja. U emisiji Radio Zagreba Crvena jabuka i Bijelo dugme su trebali da pevaju pesmu Zrinka Tutića Hej, mladosti, hej. Međutim, Željko se razboleo i preporučio da ga Oliver zameni na mestu vokalnog solista Bijelog dugmeta. Kaže da su slušatelji fantastično primili pesmu i da se dugo nalazila na vrhu mnogih top lista. Nažalost, nikada nije izdata kao gramofonska ploča.

Oliver Dragojević označava neku vrstu srednjeg puta u našoj popularnoj muzici. Ne može se svrstati među ortodoksne zabavnjake, a još manje je roker. Pre je neki prijatan, vankategorijalni glas mora.

"Mislim da ni to nije moj put", kaže Oliver. "Hteo sam samo da budem drugačiji od urlatora. Počeli su me poistovećivati sa Zlatkom Golubovićem i Celentanom. A oni odavno pripadaju istoriji. Doduše, prošlo je vreme i za ono što ja radim, ali ne znam zbog čega to publika još voli. Valjda je na neki način ostala sentimentalna i pogađa je ta Skalinada ili Galeb.

Sve moje pesme imaju primorsku aromu i ona mi najbolje paše. Dopadljive su, lako se pamte, teško se shvataju, malo se kupuju... Šalim se.

Lično sam najsrećniji na brodiću gde, u stvari, nema nikakvih zvukova. To je prava muzika. Pet godina sam živeo u inostranstvu i svi ti raznoliki zvuci i muzika su mi se popeli na vrh glave. Treba mi samo jedan duševni mir i najbolje se osećam kad sam sam s familijom i ribama. Iz tog blaženog stanja obično me vraća supruga pitanjem: "Hoćemo li uzet' tranzistor?" Onda poludim!

Inače sam otočanin. Iz Vela Luke, s Korčule. Moj vanestradni život možda za druge izgleda monoton, ali su za mene jedino to pravi trenuci. Zapravo, odmor počinje tek onda kad odlučim da odem na ostrvo, jer je on u gradu nemoguć. Ovako. Moja familija, žena i sinčić, dođemo u Vela Luku i krenemo na balote. Naprave se dve ekipe, nešto se popije, stavi se neka ribica na gradele. To je divota, a u gradu nezamislivo. Tamo su svi k'o životinje, trče u banku, poštu, na željezničku stanicu, avione. Pravo ludilo.

Volim ribarenje i veslat', što nije baš običaj. Možda izgledam ovako žgoljav, ali u meni se krije snaga. Ha, ha...

Dok sam u Veloj Luci, obično imam opoziciju i nastoje me malo zezati. Kao, oni bi bolje pevali od mene. Ma, k'o da je neka stvar pevati. Svi mi pevamo. Velalučani su, inače, poznati kao vrsni pevači. Moj deda je bio poznati klarinetist u Veloj Luci, barba mi je pevao u zboru JNA u Beogradu, a tetka u pozorištu u Zagrebu. A kad odem, postajem simbol. Turistima kažu: Znate, ovde je rođen Oliver Dragojević. A ja sam se rodio u Splitu!

"Možda su moje pesme kao vino. Što su starije, to su bolje"

Imaju strašno smisla za muziku. Kad mi izađe nova ploča, kupe je i pričaju kako je lošija od svega onog ranije. A za mesec-dva počnu govoriti kako je upravo ta pesma fantastična. Uvek je tako, i nikako ne mogu shvatiti zašto. Možda su moje pjesme kao vino. Što su starije, to su bolje.

Moja muzika nije nabijačka, nije suviše komercijalna. Negde neka sredina. Pa ta moja odela i nastupi. Izgledam vrlo ozbiljno, a oko srca mi je prava ludnica, patnja. Strašno uživam u onome što pevam. Zatvorim oči i pjevam. Zato me fotoreporteri nikako ne mogu uslikati.

Ali, to nije ni važno jer sam, iskreno govoreći, jedan od retkih koji je uspeo samo zahvaljujući svom glasu i lepim pjesmama. Zdenko Runjić je stvarno maher. Tekstovi su dobri. Leti se svi zaljubljuju, more je zato idealno i verovatno se zato traže ove morske pesme. Ja sam ti neka vrsta klimatskog pevača, zastupnika letnje šeme. U drugim mesecima ljude spopadne nostalgija za letom, pa me opet traže.

U stvari, Splitski festival je usko vezan za moju karijeru. Evo, 1974. poslije Ča će mi Copacabana imao sam letnju turneju i prosek je bio između 100 i 200 posetilaca. Bio je to pravi kriminal! Osećao sam se jadno, kao da nekome smetam, da radim posao koji mi drugi ne odobravaju. A tada nisam pevao nimalo lošije nego sada. Šta ću, moram da se pomiritim s pravilima svoje profesije.

Ipak, to me nimalo nije obeshrabrilo. Vezan sam za muziku. Da ne pevam, verovatno bih svirao u nekom orkestru i uživao slušajući strane hitove.
U principu, ne volim muziku koju pevam i koliko mogu trudim se da bude bar malo kvalitetna. Možda bi bilo bolje da sam odabrao stil rocka, jer ga mogu dobro pevati. Međutim, on je dosta naporan.

Ovako mi je fino. Ne, nisam lenj. Samo sam umrtvljen, u atmosferi lignje. Ona je od polipa. Znaš, kako se ona opusti...

Posle godina rada, urnebesnih stilova rocka, twista i velike slave, kad sve prođe, neizbežno sledi infarkt. Ja ovako idem lagano i ništa me ne može iznenaditi i poremetiti. Uvek sam hteo imati sređenu familiju...

Ne zaboravi da su ovo što sam radio u Zagrebu bili moji prvi solistički nastupi, uopšte. Ne želim napraviti tezgu. Publika se kod nas stalno vara, a ja ću dati sve od sebe ne bi li bar malo dobila utisak približan onom s ploče. Drugima je to zadnja briga i zaista je žalosno kad ljudi plate ulaznicu i vide tri bezvoljna muzičara kako zgrću lovu.

Ne bih rekao da sam baš ja stub festivala. Tu su Tereza, Miki, Mišo. U tom društvu, ja sam ti pre kao nadvratnik. Festivale shvatam jednostavno kao dobru promociju za ploču i iskreno mi je žao što više nema pravog takmičenja. Pobednik se izabere znatno pre početka. Ali, mene i ne zanima nagrada. Ona ništa ne donosi. Prošle godine sam, recimo, bio drugi s Malinkonijom, a Mišo Kovač s Noćas ćemo zemlji ko materi reći - prvi. On je posle prodao 60.000 ploča - a ja duplo više!

Nimalo se ne osećam kao zvezda. To povlači za sobom dimove i magle, reflektore, igru, balet. Ja nisam za to. Dovoljan mi je samo jedan reflektor da eventualno napravim neku atmosferu. Kod mene publika nikad nije padala u trans, ni šizila. Ne znam ni kako bih to izdržao.

"Svi razmišljaju samo o parama, niko o muzici"

Voleo bih da se svira i peva strašna muzika, ali bez ovolike pompe. Zašto ne mogu da održim koncert, samo klavir i ja, da nema tih velikih panoa, najava u novinama, radiju i na televiziji. Da onome ko dođe bude fino i da se ne mora boriti za kartu. Previše je oko toga teatra i najčešće sama muzika pati. Sve drugo se pre napravi od dobrog ozvučenja da bi se pevač pristojno čuo. Ali, vremenom izgubiš sve kriterijume i utopiš se u tu jednoličnu reku. Svi razmišljaju samo o parama, niko o muzici.

U Dubrovačkim trubadurima svirao sam gitaru i smatrali su da im je bolje bez mog glasa. Sad me verojatno potajno mrze, pošto su, kad sam ih napustio, pomislili da je sa mnom gotovo. Pričali su da mi je jedini kvalitet taj što zbog naočara sličim na Đela (Jusića).

U grupi More bio sam zatim anoniman, svirao sam orgulje, i na B strani ploče snimio pesmu Zla djevojka. I sam sam pomislio da mi je, što se muzike tiče, došao kraj.

Onda je došla ta Copacabana, prvo mesto u Splitu i jedino tome mogu zahvaliti što sam se plasirao, a i nešto drugo. Sledeće godine pevao sam opet urlatorsku pesmu, pa sam se dogovorio da ću se sledeći put drati samo pod uslovom da dobijem jednu mirniju pesmu.

Dali su mi Galeba i nekako sam se izvadio i krenuo pravim putem.

Svi kažu da je to moja najbolja pesma. Možda je! Ipak, čini mi se da moje pravo vreme još nije došlo. Ovaj stil sam tražio samo godinu dana i ko zna da li je to ono pravo. Čuj, s druge strane Copacabane nalazi se pesma Na kraju puta u kojoj izgledam kao zakržljali Tom Jones. To je prava parodija na muziku. Uvek su mi govorili da sam nekakav plagijator, a sada kažu da sam kopija talijanske kancone.

Ne bih rekao da je samo tako. Valjda sam doneo i nešto svoje.

Zabeležio: M. Marić (Zdravo, 1978.)

Oliver Dragojević rođen je u Splitu 7. decembra 1947. godine, a detinjstvo je proveo u Veloj Luci na Korčuli. Muziku je zavoleo kada mu je otac poklonio usnu harmoniku kada je bio dečak.

Imao je više nego uspešno karijeru, višestruko je nagrađivan, a jedan je od retkih hrvatskih muzičara koji je nastupao na njujorškom "Karnegi Holu", londonskom "Rojal Albert Holu", zatim pariškoj Olympiji i Opera House-u u Sidneju.

Njegove najpoznatije pesme su "Cesarica", "Kad mi dođeš ti", "Oprosti mi, pape", duet "Nadalina" sa Borisom Dvornikom i druge.

Umro je u 71. godini posle borbe sa rakom pluća.