Nenad Jezdić: Gluma traži igrače, kao svaka ozbiljna igra

Dramski umetnik Nenad Jezdić svojim glumačkim bravurama svakom liku daje poseban pečat, pokušavajući da ga oboji tako da se razlikuje od onog predhodnog. Od komičnih do dramskih uloga, Jezdić, osvaja publiku kako u pozorištu tako i na televiziji i filmu. Uspešno balansira između privatnog i poslovnog života, rada u poljoprivredi, ali i na daskama koje život znače.

"To je sudbina. To moraš da prihvatiš. To je naš posao. Život je takav da si stalno u jurnjavi. Ne treba roptati, nego treba sa nekom elemenatarnom relaksiranošću, ali ne opuštenošću pristupiti tome", rekao je za “Blic” Nenad Jezdić.

Glumci su uvek u stresu, pa na pitanje koliko to utiče na zdravlje, psihu, Jezdić odgovara:

"Ne znam odgovor da dam. Mi živimo takvim životom jer nismo svesni potencijalnih posledica. Ali, ako je čovek u miru sa sobom i sa svojim najmilijima i najneposrednijim okruženjem, onda njemu posao i obaveze ne mogu ništa. Pogotovu ako čovek radi posao koji voli. A ja radim posao koji volim. Izuzetno ga volim. Baš se osećam ispunjenim, radnosnim i srećnim. Nedavno sam sa jednim drugarom pričao… Kada bi me sada neki vrhunski autoritet istine i spoznanja postavio ispred sebe i kada bi me pitao da li sam srećan, ja bih mu odgovorio: da.“

Jezdić otkriva šta su elementi njegove sreće.

"Da se biva kadar stići, uteći i na strašno mesto postojati. U jednom trenutku sam putovao sa jednog snimanja na drugo pa sam morao da prespavam u Banjaluci, pa odatle da odem u Sloveniju, pa da se ponovo vratim u Banjaluku, pa za Beograd. I kada sam na toj poslednjoj etapi ušao u hotel, čitao sam Tesline misli, koje su bile ispisane što u sobama, što u hodnicima. Jedna od njih je glasila: “Čovek je stvoren da radi, da trpi i da se muči. Ko tako ne čini mora propasti”. Ajde svi da radimo i da malo trpimo i da se mučimo u skladu sa svojom spremnošću. Da se prihvatimo muke prema sebi i po sebi.“

Iako glumci često govore da su zadrži dete u sebi kako bi mogli da se bave glumačkim poslom, Jezdić nije jedan od njih.

"Nema deteta. Nismo mi neki infantilni ljudi. Ja ne robujem tim predrasudama. Ovaj posao je igra. Igra u onom jednom zrelom, malo drugačijem tumačenju. Ne ona bukvalna u smilu žmurke, jurke, lastiša, fudbala… To je igra. I ovaj naš razgovor ima meru igre. To kada dobiješ tuđu ideju, potku u tekstu i kada treba da oživiš neki lik, ti mora da se igraš. Da bi to bilo živo, da bi to delovalo. Ako se deca igraju, ja nikako ne želim da igru ugušim u sebi. Ali je ovo igra nekih zrelih ljudi. Dečja igra je nevina igra, ali glumačka igra je plemenita. Jedna intelektualna i meni jako bliska i draga.“

"Uvek ću između pojma gluma i igra, izabrati igru. Gluma u sebi ima neki pežorativan kontekst. Jedan kontekst sumnje i skepse. A igra je igra. Igraš se. Ovaj posao traži igrače. Kao i svaka igra ozbiljna. Ti kada vidiš vrhunskog fudbalera, pa on prosto igra vrhunski fudbal. On ne šutira vrhunski loptu, nego se igra loptom“, rekao je Jezdić.