Iran i ratna senka nad energentima: Gorivo, hrana i transport mogli bi naglo da poskupe

Iran je četvrti najveći proizvođač unutar OPEC-a, s više od tri miliona barela (ili 477 miliona litara) dnevne proizvodnje, ali ključ problema nije samo njegova proizvodnja nego i geografska pozicija. Zemlja kontroliše obalu uz Ormuski moreuz, koji je ovog ponedeljka uveče i zatvorila, najvažniju pomorsku rutu za svetsku trgovinu naftom i gasom kroz koju prolazi oko petine globalne nafte i velik deo tečnog prirodnog gasa.

Analitičari upozoravaju da bi već sama eskalacija sukoba mogla da podigne cene nafte za nekoliko dolara po barelu, a zatvaranje Ormuskog moreuza moglo bi da gurnu cene iznad 100 dolara. Takav scenario imao bi snažne globalne posledice jer bi blokirao i rezervne kapacitete Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Kuvajta, čija nafta takođe prolazi kroz taj moreuz. Dugotrajnija blokada gotovo bi sigurno izazvala globalnu recesiju, upozoravaju energetski stručnjaci.

Skuplje gorivo znači veće troškove prevoza, skuplju hranu i rast cena industrijskih proizvoda. U trenutku kada su mnoge zapadne ekonomije tek počele stabilizaciju inflacije posle pandemije i energetskog šoka 2022. godine, novi skok cena energenata mogao bi dodatno da zakomplikuje monetarnu politiku i da odloži smanjenje kamatnih stopa.

Poseban politički pritisak osetio bi se u Sjedinjenim Državama zbog rasta cena benzina. Finansijska tržišta u takvim okolnostima reaguju pojačanim rizikom od gubitka. Ulagači se povlače iz rizičnije imovine prema zlatu, dolaru i američkim državnim obveznicama.

Istovremeno rastu troškovi osiguranja tankera, a svaka pretnja miniranjem ili napadima na brodove dodatno povećava premije i logističke troškove. To stvara dodatni pritisak na cene energije čak i ako fizički protok nafte nije potpuno zaustavljen.

Najizloženije bi bile azijske ekonomije. Veliki deo nafte koja prolazi Ormuski moreuz završava u Kini, Indiji, Japanu i Južnoj Koreji, pri čemu Kina polovinu svog uvoza dobija upravo tim putem. Svaki ozbiljan poremećaj podstakao bi takmičenje za dostupne količine nafte i gasa, što bi dodatno podiglo cene na svetskom tržištu.

Sjedinjene Američke Države raspolažu strateškim naftnim rezervama, ali stručnjaci upozoravaju da je u krizama presudno koliko dugo poremećaj traje. Kratkotrajni šok može se amortizovati, ali dugotrajna blokada Ormuskog moreuza nadmašila bi kapacitete strateških zaliha i SAD-a i članica Međunarodne energetske agencije. Dugoročno, u scenariju destabilizacije režima Iran bi mogao da poveća proizvodnju jer njegova naftna infrastruktura nije strukturno devastirana, ali bi to bilo sporo i opterećeno velikom političkom neizvesnošću.

Najveći ekonomski rizik, dakle, nije iranska proizvodnja, nego potencijalna destabilizacija ključnog energetskog čvorišta sveta. Ako sukob ostane ograničen, tržišta bi mogla apsorbovati udar uz umeren rast cena. Ako se proširi i zahvati Ormuski moreuz ili infrastrukturu susednih država, posledice bi se mogle preliti u novi globalni inflatorni talas i realan rizik recesije.