ODJECI NAPADA Tramp sad mora da ide do kraja jer mu preti rasplet u kojem Iran može da PROGLASI POBEDU!

Napadi sada sigurno ne mogu stati jer ako se obustave, a ne dođe do pada ili kapitulacije režima, onda se može reći da je Iran pobedio, piše Jutarnji list.

Režimu je važno da opstane, pa kako god. Dakle, za njega je, prema Grunfovoj logici, pobeda sama činjenica da nije svrgnut. A može li ga svrgnuti samo vazdušna operacija bez kopnene akcije? Eventualno iskrcavanje američkih vojnika moglo bi da zapreti i uvuče SAD u novi Vijetnam ili američku Ukrajinu. To je ono čega se verovatno tamošnja javnost, ali i politički "subjekti" užasavaju. Više se računa na unutrašnji scenario - da pobuna stanovništva dovede do pada režima.

Naime, u poslednje vreme bilo je nekoliko neuspešnih pobuna. Međutim, trenutno ta opcija nije na vidiku. Tamošnji mediji javljaju da se raspoloženje javnosti može opisati u rasponu od euforije do panike. Ipak, trenutno se većina ponaša kao "neutralni gledalac" - čekaju kako će se stvari odvijati, pa će se u skladu s tim i ponašati.

Kako sada stvari stoje, Donald Tramp mora da ide do kraja, dok se neki drugi barjak ne zavijori nad Teheranom. Kako piše BBC, američki predsednik je preuzeo veliki rizik napadom na Iran, čiji je cilj promena režima i geopolitičkog položaja Irana na Bliskom istoku. Ako Tramp uspe u onome što brojni njegovi prethodnici nisu uspeli (Iran je bio i ostao od 1979. godine najveća američka bolna tačka i uvreda koja joj je naneta) - preoblikovati Bliski istok "čekićem američkog vojnog stroja" - proglasiće vlastiti istorijski trijumf i tada će malo ko moći da obudza njegov ego.

Jedan od razloga ove operacije jeste činjenica da se on pred američkom javnošću pokaže kao veliki pobednik, ali i da preko nje pokuša da kapitalizuje izbornu pobedu na međuizborima na jesen. Prema rezultatima sadašnjih anketa, demokratima se smeši velika pobeda, odnosno republikancima gubitak kontrole nad Kongresom i Senatom, što bi dovelo do toga da ga mogu obuzdati u svakom trenutku i zaustavljati njegove raznorazne političko-ekonomske poteze - od carina do fantazmagorija o Grenlandu i Kanadi, imigracionoj politici ili pretnjama izolacijom od Evrope.

No, ako kojim slučajem napad ne uspe, oduži se ili eskalira u veliki rat, Tramp rizikuje potkopavanje ne samo šansi republikanaca da zadrže kontrolu nad Kongresom na izborima, nego ugrožava i lični ugled i "centralno mesto" u panteonu koji je sam sebi namenio.

Iran gađa raketama svoje arapske susede u Perzijskom zalivu i blokira strateški važan Hormuški moreuz, što znači širenje rata u regiji, ali i stvaranje nove svetske energetske krize jer se radi o zemljama koje su vodeći izvoznici nafte. Cene nafte će rasti, ali one od toga neće imati ništa, stoga im ova situacija nikako ne odgovara. Iako Teheran nastoji da animira muslimane širom sveta da se solidarišu sa njim i napadnu ciljeve SAD-a, očito nisu naišli na "unisonost" koju zahtevaju.

Svi gledaju kako reaguju dve najvažnije regionalne države na tom području: Turska i Saudijska Arabija. Ankara nije dala podršku napadima na Iran i neće dopustiti da se njena vazdušna, kopnena ili pomorska imovina, uključujući i njen vazdušni prostor, koristi u operativne svrhe ili u korist stranaka u bilo kojem sukobu ili ratu u kojem nije strana.

- To je jedno od temeljnih načela spoljne i bezbednosne politike naše zemlje - navodi se u izjavi turskog Centra za borbu protiv dezinformacija.

Saudijska Arabija je čak osudila iranske napade na UAE, Bahrein, Katar, Kuvajt i Jordan. U izjavi saudijskog Ministarstva spoljnih poslova izražene su solidarnost i podrška "bratskim zemljama". Rijad je spreman da stavi na raspolaganje sve svoje kapacitete za "bilo koje mere" koje te države žele ili mogu da preduzmu kao odgovor na iranske napade. Iz Rijada su poručili da Iran narušava suverenitet zalivskih država koje imaju pravo na odgovor. Stoga je pitanje može li se očekivati da i iz tih država polete rakete prema Iranu, što bi potpuno promenilo situaciju na terenu.

Ali, svakako je i pitanje ima li Iran snage ne samo da se odupre, nego i ponovno da aktivira svoje spavače u Hezbolahu u Libanu, Iraku, Siriji i drugde gde su šiiti u regiji, a sve to onda vodi regiju i šire u neizvesni sukob. Takođe je pitanje šta bi se dogodilo čak i da dođe do promene režima u Teheranu, da li bi ta "zamena" prošla bez sukoba ili bi se sve pretvorilo u građanski rat. I, naravno, osnovno je pitanje ko bi uopšte imao snage i logističke moći da preuzme vlast u tim okolnostima.