Berliner cajtung o napetostima pred 1. novembar: Srbija bi svakog trenutka mogla da pukne

Tekst "Berliner cajtunga" prenosimo bez izmena, u celini:

Student Nikola Maletić najpre je čuo tresak, kao da je pored njega eksplodirala bomba. Zatim se jedan oblak prašine spustio iznad njega. Tada devetnaestogodišnjak je 1. novembra 2024. godine šetao prema sporednom ulazu železničke stanice u Novom Sadu, drugom po veličini gradu Srbije. On je hteo da stigne na voz u 12 sati za glavni grad. Maletić studira političke nauke u Beogradu, koji je udaljen 70 kilometara. Bio je sunčan dan, seća se student. Maletić je stajao nekoliko metara od glavnog ulaza kada je u 11.52 časova nadstrešnica popustila iznad putnika i kao sekira se srušila u dubinu.

Maletić je krajičkom oka opazio ljude koji su, kao i on, hteli da stignu voz za Beograd. Oni su u sledećem trenutku nestali pod ruševinama i prašinom. Student je hteo golim rukama da kopa za zatrpanima. Ali on nije imao pojma gde bi trebalo da počne.

- Nisam čuo nikakve krike ili bilo kakav znak života - seća se on. Ništa se nije pomeralo ispod ruševina.

Maletić se, nekoliko dana pre godišnjice katastrofe, oslanja na ogradnu barijeru okićenu cvećem i plišanim medama ispred još uvek zatvorene železničke stanice u Novom Sadu. Ispod rebrastog krova i staklene fasade može se videti ivica na kojoj se nadstrešnica pre skoro godinu dana u pravoj liniji odlomila. Šesnaest ljudi je upravo htelo da uđe u stanicu ili da je napusti. Oni nisu imali nikakvu šansu. Komadi armiranog betona smrskali su im lobanju ili im slomili vrat.

Nikola Maletić priča da je pre nesreće više puta nedeljno sa glavne železničke stanice u Novom Sadu uzimao voz za Beograd. On je iz navike ulazio u stanicu kroz sporedni ulaz. Glavni ulaz je tokom renoviranja stanice od 2021. do sredine 2024. bio zatvoren.

- Da sam tog dana uradio drugačije, sada bih bio mrtav - kaže student.

Po osećaju izgleda da cela Srbija oseća slično. U glavnom gradu se priča kako je bilo svakodnevno putovati vozom tamo i nazad između Beograda i Novog Sada. Niko nije mogao da zamisli da je na stanici smrtonosna opasnost visila iznad glave.

Novi Sad je sa 300.000 stanovnika drugi po veličini grad Srbije i glavni grad autonomne i višejezične pokrajine Vojvodine. U velikom gradu koji leži na Dunavu nalazi se jedan od najvećih univerziteta u zemlji. Brzi voz "Soko“ povezuje Novi Sad i Beograd od 2022. godine u vremenu putovanja od 36 minuta.

Dva centra zemlje su u protekle tri godine snažnije prirasla jedan uz drugi. Železnička stanica Novog Sada predstavljala je usko grlo za ono što je od strane predsednika Aleksandra Vučića, koji vlada od 2012. godine, proglašeno "novom i bržom“ Srbijom. Kinezi je trebalo da sprovedu viziju predsednika. Srbija je deo projekta "Novi put svile“. Peking finansira kreditima infrastrukturne projekte širom sveta. Kineske firme su 2021. godine dobile nalog da železničkoj stanici u Novom Sadu, otvorenoj 1964. godine, daju lepu i savremenu formu.

Nekoliko nedelja nakon ponovnog otvaranja sredinom 2024. godine usledila je tragedija sa urušavanjem. Ona je izazvala kolektivno iskustvo bliskosti smrti. Milionima Srba ona i danas sedi duboko u kostima. Širi se strah da se i kod daljih građevinskih projekata javnog sektora radilo fušerski i da bi se oni uskoro mogli urušiti iznad glava ili pod nogama građana.

Uzroci kolapsa u Novom Sadu nisu konačno razjašnjeni. Nadstrešnica nije bila deo renoviranja železničke stanice. Stručnjaci pretpostavljaju da su radovi promenili statiku stanice. Uticaji na stabilnost nadstrešnice nisu bili provereni. Kineske firme su izjavile da ih niko za to nije angažovao. Nekoliko službenika je krajem 2024. optuženo zbog nemara. Premijer Srbije Miloš Vučević je u aprilu podneo ostavku.

Ali protestu na ulici to nije dovoljno. Oni pozivaju Aleksandra Vučića da skine šešir (tj. da podnese ostavku). Za protestni pokret snažni čovek Srbije, za njegove kritičare već dugo jedan autokrata, stoji na vrhu sistema u kojem miljenici zgrću novac na račun bezbednosti građana. Vučić je na masovne demonstracije protiv njega najpre reagovao ravnodušnošću, zatim uvredama, i na kraju pendrecima. Demonstranti već mesecima insistiraju na novim izborima. Vučić ih odbija. Ništa i niko se ne pomera u najdubljoj krizi zemlje od balkanskih ratova devedesetih. Vlada i protestni pokret su se međusobno zakačili kao betonski delovi u zgradi sa pogrešnom statikom. Svakog trenutka bi Srbiju to moglo da raznese.

Nikola Maletić priča o opijenosti svoje generacije u jednoj ludoj godini. Najpre su studenti u Novom Sadu izašli na ulice. Posle sukoba sa pristalicama vlade i policijom solidarisali su se studenti viših škola i drugi građani u Beogradu. Preko 100.000 je demonstriralo u decembru 2024. u Beogradu. Više od 300.000 ih je bilo 15. marta. Studenti su zauzeli fakultete i pretvorili učionice u igrališta neposredne demokratije. Glasanja o marševima ili blokadama odvijala su se dizanjem ruku. Takozvane narodne skupštine otvorile su se za svakoga ko je želeo da iznese misli o budućnosti Srbije. Na plenumima je važilo geslo: nikakva moć partijama. Levoautonomni rušioci sistema, proevropski liberali, nacionalisti koji su želeli da Kosovo, izgubljeno posle rata 1999, vrate nazad u Srbiju — svi su se oni hvatali pod ruku i bili dobrodošli.

Ali studenti su doživeli i ulične borbe i nasilje, kakvih u Srbiji nije bilo još od devedesetih godina, pod autokratski vladajućim ratnim predsednikom Slobodanom Miloševićem. Neki studenti su podneli tužbu protiv specijalne jedinice JZO. Govori se o mučenju u jednoj garaži ispod sedišta srpske vlade. Pored toga, studenti su svakim danom univerzitetskih blokada bez nastave gubili po jedan deo svoje budućnosti.

Mnogi su učili u svoja četiri zida za završne ispite. Drugi su u tome videli izdaju. Maletić priča da je dugo u sebi vodio borbu oko toga da li sme da misli na svoju sopstvenu budućnost. On sada želi da položi jedan deo ispita. Može biti da će otpor protiv Aleksandra Vučića zahtevati mnogo duži dah.

- Videćemo šta će se dogoditi na demonstraciji povodom godišnjice 1. novembra u Novom Sadu - kaže student.

Ovih dana kroz barokne ulice univerzitetskog grada lete glasine. One se mogu svrstati između obećanja i straha od kraja sveta. Doći će do Dana D, najveće demonstracije od početka protesta, kažu jedni. Drugi se boje nikada ranije viđenog nasilja i krvoprolića. Nikola Maletić kaže da će, bez obzira na to koliko opasno postane, on 1. novembra demonstrirati u Novom Sadu.

On se pri tome smeši, kao što to može samo jedan mlad čovek koji još ima toliko života pred sobom. Ako protesti ne bi srušili Vučića, on bi emigrirao kao mnogi srpski akademici pre njega.

- Ja to ne želim, radije bih živeo u svojoj zemlji - kaže on. A zatim upućuje na jedan pojam koji je duboko ukorenjen u srpskoj kulturi. „Inat“ opisuje prkosan i nepokolebljiv stav koji se hrani ponosom i tvrdoglavošću. Ja nešto činim upravo zato što vi to ne želite – tako se može opisati „inat“.

Vladan Joler nije siguran da li njegov petnaestogodišnji sin treba da ide 1. novembra na demonstracije u Novom Sadu, bio to „inat“ ili ne. On mu to ne može zabraniti. Ali možda bi trebalo da izrazi očinsku zabrinutost.

- Vlada radi lude stvari koje niko ne razume - kaže bivši profesor za nove medije na Univerzitetu u Novom Sadu u svom studiju u centru grada. On je dao ostavku iz protesta protiv nasilnog raščišćavanja univerziteta u noći između 5. i 6. septembra.

Joler je bio sam u oku oluje kada je policija naišla.

- Mi profesori smo bili opkoljeni i udisali smo suzavac. Zatim su pendreci išli gore i dole - priča Joler. Od juriša na univerzitet on je, kaže, na lečenju zbog posttraumatskog stresnog poremećaja.

Demonstracija moći bila je nepotrebna, kaže Joler. I bez pendreka i suzavca vlada je akademski otpor pritisla uza zid. Vlada je ukinula platu profesorima koji nisu držali nastavu.

- To je kod mnogih promenilo mišljenje koji su u početku podržavali studente. Odjednom se govorilo da se sada radi o tome da se spasu univerziteti -  kaže Joler.

I studenti su došli pod pritisak. Vlada je pretila oduzimanjem njihovog statusa, ukidanjem stipendija i pomoći, izbacivanjem iz studentskih domova. Blokada fakulteta se na mnogim mestima završila bez prisile. U Novom Sadu je, naprotiv, došlo do uličnih borbi koje su ne samo studente dovele u još veći bes.

- U celom gradu sada postoji osećaj da oni hoće da nas slome -  kaže profesor Joler.

Profesor za nove medije koji je nedavno podneo bavi se i kao umetnik digitalnom transformacijom. On fascinirano opisuje kako su studenti pretvorili internetu naklonjenu estetiku svoje generacije u analogne protestne alate.

- Njihovi slogani su postali viralni kao mimovi. Oni koriste ironiju koja je zapravo tipična za internet - kaže profesor. Hiperindividualizam generacije Z, koja stalno prebira po svom pametnom telefonu, pronašao je u Srbiji jedan kolektivni smisao i pri tome razvio neobuzdanu kreativnost.

Posle ustanaka mladih ljudi u Maroku, Madagaskaru i Nepalu, već se govori o tome da Srbija postaje primer u svetu.

- Vidim paralele sa 1968 - kaže Joler. Pitanje je sada, šta Aleksandar Vučić čini sa protiv njega usmerenim i od ideja kipućim poletom mladih.

Srđan Cvijić iz istraživačkog centra Beogradski centar za bezbednosnu politiku (BCSP) "razbija sebi glavu" u svojoj kancelariji u Beogradu tražeći rešenje krize. U ovom trenutku predsednik i protestni pokret jure jedan prema drugom kao dva voza. Cvijić vidi Vučića u istoj nevolji kao i njegovog prijatelja Viktora Orbana u susednoj Mađarskoj, koji se takođe bori sa rastućim otporom. Svetske krize koje se jedva mogu uticajem obuzdati, kao što su rat u Ukrajini i inflacija, ogrebale su čak i kod pristalica oreol stvaralaca koji bi svakoj nevolji umeli da stanu na kraj, objašnjava analitičar. Upravo Donald Trump, koga je Vučić nazvao prijateljem, udario je u avgustu na Srbiju rekordnim carinama u visini od 35 procenata. One su Trampova kazna za srpski uvoz nafte iz Rusije. Ekonomska kriza u zemlji preti da se pogorša. Frustracija Srba bi mogla da poraste.

Katastrofa u Novom Sadu nije uzrok protesta, nego okidač s obzirom na široko rasprostranjeno nezadovoljstvo, objašnjava analitičar. Protestni pokret neće pustiti predsednika sa udice, očekuje Cvijić. Nasilje tokom leta ju je revitalizovalo.

- Mislim da Vučić želi da izdrži do sledećih redovnih izbora 2027. godine. Ali sa svakim danom u kojem protesti traju, to postaje teže - kaže analitičar.

Takođe i za Cvijića je godišnjica nesreće od 1. novembra odlučujuća za budućnost Srbije.

- Mislim da se na kraju neće mnogo dogoditi. Jedan miran spomen-marš i ne još više besa na ulici bili bi najbolje za Vučića - kaže on.

Ali analitičar nije siguran da li predsednik to isto tako vidi. „Inat“, srpska varijanta prkosa i tvrdoglave samovolje, ne postoji samo na strani Vučićevih protivnika. Emocije bi se mogle podići do građanskog rata, boji se Cvijić. Krajem oktobra je u jednom kampu pristalica predsednika došlo do pucnjave. Jedan čovek je bio ranjen i jedan metak je pogodio gasnu bocu, koja je eksplodirala i izazvala požar. Oblaci dima su se nadvili nad parlamentom.

A ako dođe drugačije i Vučića studenti mirno svrgnu, kao što je Slobodan Milošević pre 25 godina svrgnut demonstracijama 2000. godine? Vučić je od 1998. do 2000. bio ministar informisanja pod Miloševićem. On se odvojio od srpskog nacionalizma da bi se posvetio približavanju Evropskoj uniji. U međuvremenu srpski predsednik signalizira čas ka Zapadu, čas ka Istoku, ali sa zadovoljstvom osuđuje Brisel kao navodnog sponzora protesta. Stariji Srbi, koji su izlazili na ulice protiv Miloševića, nadaju se uspehu studenata. Oni treba da preseku veze iz ratnih godina jednom zauvek.

- Imali smo tako malo godina prave demokratije da ponekad mislim da je autokratija kod nas normalno stanje. Ali onda vidim kako se društvo promenilo. Ono je postalo mnogo otvorenije - kaže analitičar. Još nije odlučeno da li se istorija u Srbiji okreće u krug ili će svet iznenaditi novim poglavljem.