Analitičari Nemačkog saveta: Berlin treba da reaguje, kriza u Srbiji testira i proširenje EU

Vlada Srbije izgleda da se nalazi na ključnoj prekretnici u rešavanju domaće krize i navigaciji ka budućnosti u EU. Evropska komisija je zakazala da 29. oktobra predstavi svoj godišnji paket proširenja, koji uključuje i izveštaj o napretku Srbije na putu ka pristupanju. Nekoliko dana kasnije, 1. novembra, očekuju se veliki protesti širom zemlje povodom prve godišnjice tragične građevinske nesreće koja je pokrenula uporne proteste širom Srbije. Ovi datumi predstavljaju tačke preokreta u krizi koja zaslužuje mnogo više političke pažnje u Berlinu i drugim evropskim prestonicama nego što ju je do sada dobila, navodi se u tekstu, a prenosi N1.

"Administracija Aleksandra Vučića, kako se ocenjuje dalje, sada testira reakcije EU partnera – i lojalnost sopstvenih policijskih komandanata – pre nego što krene u veći, ambiciozniji i grublji obračun sa protestima. Smatramo da lideri EU, a posebno nova nemačka vlada, moraju mnogo ozbiljnije shvatiti signale iz Beograda i odvratiti srpskog predsednika od daljeg nasilnog gušenja protesta", navode u tekstu istraživači i analitičari Milan Nič i Nikola Ksavijeref (Xaviereff).

Poreklo širokog nezadovoljstva

Kako su protesti širom Srbije nastavljeni i posle leta, vlada je promenila pristup povećanjem broja hapšenja i upotrebom nasilja, navode. Gotovo dve nedelje u avgustu, interventna policija je bila raspoređena u punom obimu protiv demonstranata, koje su takođe napadali huligani organizovani od strane vladajuće Srpske napredne stranke (SNS). Dana 12. avgusta upotreba nasilja eskalirala je kada su demonstracije prebačene ispred kancelarija SNS-a u Novom Sadu, drugom po veličini gradu u Srbiji, gde se u novembru 2024. dogodila tragična građevinska nesreća na železničkoj stanici u kojoj je stradalo 16 ljudi i koja je zapalila ovaj studentski protestni pokret.

U početku su mladi demonstranti zahtevali potpunu istragu tragedije, koju su videli kao rezultat endemske korupcije i neuspeha države pod vlašću SNS-a, stranke koja dominira srpskom politikom više od decenije. Signalizirajući generacijsku promenu u fokusu i vrednostima, ti zahtevi su evoluirali u šire pozive na prevremene izbore, što vlada kategorički odbija, objašnjava se u tekstu.

"Administracija populističkog lidera Srbije, predsednika Aleksandra Vučića, pratila je avgustovski obračun intenziviranom propagandom koja je demonstrante prikazivala kao strane agente odgovorne za haos i nasilne sukobe. S jedne strane, ovo je bio pokušaj vlade da oslabi javnu simpatiju za protestni pokret i opravda svoje oštro suzbijanje. S druge strane, to je učinjeno da bi se testirale spoljne reakcije: naime, koliko represije će zapadni partneri Srbije – posebno oni u EU, kojoj vlada i dalje tvrdi da teži da se pridruži – nastaviti da tolerišu? Režimske represivne akcije bile su tempirane tako da iskoriste avgustovske distrakcije, uključujući masovne letnje odmore i samit Tramp - Putin na Aljasci, koji je privukao međunarodnu pažnju. Dok su kritičke reakcije iz evropskih prestonica i medija izgleda navele Vučića da se povuče po pitanju obima nasilja, situacija ostaje krhka. Dana 5. septembra ponovo su izbili nasilni sukobi, pri čemu je policija za razbijanje demonstracija izvršila više hapšenja i upotrebila prekomernu silu, uključujući i protiv vidljivo obeleženih novinara", stoji u tekstu.

Kriza legitimiteta predsednika Vučića

Veliki deo javne debate i unutrašnjeg nezadovoljstva oblikuje studentski zahtev za prevremenim izborima – što Vučić kategorički odbija. Iako dozvoljava mogućnost da nacionalni izbori, koji su redovno zakazani za 2027, mogu doći ranije, on insistira da se neće održati pre kraja 2026. Trenutno je fokusiran na pripreme za Expo 2027, vodeći projekat za strana ulaganja koji vidi kao svoj politički legat (u kome je Nemačka pristala da učestvuje). Da bi ovaj projekat realizovao efikasno, unutrašnja konsolidacija i parlamentarni izbori moraju biti završeni najkasnije do kraja sledeće godine.

Međutim, SNS je prvi put za 13 godina vlasti, uključujući i samog Vučića, u izbornoj "ranjivosti". Prema nedavnom istraživanju CRTA, podrška predsedniku Vučiću pala je na oko 40% sa 55% pre godinu dana. Podaci pokazuju da 53,5% građana Srbije veruje da zemlja ide u pogrešnom smeru, dok samo 33,5% izražava optimizam u pogledu budućnosti. Ova anketa takođe ukazuje na rastuću želju za promenom: oko 55% ispitanika podržava nastajuću „studentsku kandidatsku listu“ – heterogenu koaliciju profesora, studenata, sindikata, poljoprivrednika i eksperata – u poređenju sa 42% podrške Vučićevoj koaliciji okupljenoj oko SNS-a.

U junu je SNS tesno pobedio na lokalnim izborima u dve male opštine, Zaječar i Kosjerić. Ipak, vladajuća stranka je te pobede ostvarila samo punim mobilisanjem državnih i finansijskih resursa, uz brojne nepravilnosti tokom izbornog procesa. Takvi rezultati podsećaju da, iako je SNS u defanzivi, i dalje raspolaže ogromnim resursima – uključujući finansije za kampanju i kontrolu nad lokalnim strukturama i mnogim drugim polugama moći širom zemlje.

Ograničen prostor za delovanje

U tekstu se dalje navodi da je Vučić do sada operisao uverenjem da će se protestni pokret na kraju ugasiti i izgubiti podršku javnosti. Prethodni protesti – na primer, oni protiv rudarenja litijuma 2021. i nakon masovnog ubistva 2023. – pokazali su SNS-ovom rukovodstvu da može izdržati narodno nezadovoljstvo. Međutim, ovog puta nezadovoljstvo javnosti ide mnogo dublje. Poverenje u Vučića i biračko telo SNS-a je znatno erodirano. Veoma polarizovano društvo želi suštinskiju promenu, naročito u upravljanju.

Vučićev osnovni problem je što ne može ni rešiti temeljne probleme Srbije niti ponuditi stvarne političke ustupke. Njegova politička budućnost i lična sigurnost usko su i direktno povezani sa budućnošću sistema koji je stvorio. Do sada se njegovo upravljanje krizom sastojalo od stalne improvizacije, dok je prioritet davao očuvanju strukture moći, a ne rizičnim političkim reformama ili ustupcima. Taktička povlačenja su moguća – kao što pokazuje ostavka premijera Miloša Vučevića početkom 2025. u pokušaju da se umire rani protesti. Ali to je bila samo kozmetička rekonstrukcija vlade. Vučić radije konsoliduje svoj tabor nego da uključi više tehnokrata ili umerenih figura koje bi podstakle politički dijalog i potencijalno stvorile pukotine u njegovom sistemu. On je odlučan da izbegne bilo kakve poteze koji bi potkopali njegovu sopstvenu moć i finansijsku osnovu, što dalje produbljuje podele.

Iz te logike, Vučić ne može dopustiti ni postepene političke promene, poput toga da opozicioni kandidat postane gradonačelnik Beograda ili da se odobri potpuna istraga tragičnog incidenta u Novom Sadu. Takva promena u sadašnjem sistemu upravljanja direktno bi ugrozila njegovu političku moć, a možda i njegov lični opstanak.

Formalno, SNS i dalje tvrdi da je posvećen procesu pristupanja EU, na koji se oslanja da bi umirio strane investitore i zapadne partnere. Do skoro je vladajuća stranka koristila mantre ekonomskog rasta (potkrepljenog netransparentnim novim ulaganjima) i pojačanog nacionalizma da privuče svoje birače. Ali ako sada ode i dalje ka potpunom preokretu demokratskih standarda – suštinski „erdoganizaciji“ Srbije – to bi efektivno ugušilo pristupanje EU male integrisane ekonomije koja zavisi od trgovine i kapitala EU.

Štaviše, takav potez imao bi potencijal da pretvori Beograd u remetilački faktor proširenja EU za ceo krhki region, što bi išlo na ruku Rusiji. Od početka, Moskva je studentske proteste u Srbiji okarakterisala kao pokušaj još jedne „obojene revolucije“ organizovane sa Zapada. U međuvremenu, to je postalo i zvanična naracija u Beogradu koja pokreće vladinu propagandu, dodaju analitičari.

Oslanjanje na geopolitičko balansiranje i igranje sa EU
Rastuće rivalstvo velikih sila na globalnoj sceni i rat Rusije protiv Ukrajine u Evropi stvorili su više prostora za manevar za regionalne i srednje velike zemlje poput Izraela, Turske i Azerbejdžana. Predsednik Vučić je vešto iskoristio taj prostor za Srbiju, pazeći da svakom akteru ponudi nešto, ali, ključno, ne previše nikome.

Geopolitički, kombinovao je oprezno „zapadno angažovanje“ – uključujući kroz proces pristupanja EU i stabilne odnose sa SAD i NATO – sa multivektorskom spoljnom politikom koja se oslanja na dobre odnose sa Rusijom i Kinom uz stalno „hedžovanje“ i balansiranje kako bi zadržao prostor za manevar. Brisel i Pariz i dalje vide Vučića kao faktor stabilnosti u nestabilnom regionu na periferiji EU, koji postaje još krhkiji pod neangažovanom Amerikom, oslanjajući se na lokalnog „snažnog čoveka“ da nastavi sa isporukom municije Ukrajini ili razvojem rudarenja litijuma. Berlin takođe – iako je bio kritičniji, naročito pod prethodnom vladom kancelara Olafa Šolca.

U trenutku kada evropske diplomate hitno pokušavaju da ublaže konflikte u Ukrajini i Gazi i pregovaraju o trgovini sa administracijom američkog predsednika Trampa, bavljenje još jednom krizom na Balkanu za mnoge ministre spoljnih poslova je sporedna misija.

Ipak, Brisel će uskoro morati da napravi svoj sledeći pažljiv potez oko srpske krize kada predstavi godišnji paket proširenja, koji uključuje i izveštaj o napretku Srbije. Nakon konsultacija sa organizacijama civilnog društva, Vlada Srbije je obećala da će usvojiti izabrane zakonodavne izmene vezane za unapređenje integriteta izbora i koje se tiču nadzora nad medijima, kako bi zadržala otvorenim svoj put ka EU. Iako su reforme u drugim oblastima praktično stale, ove je zahtevala Evropska komisija, podseća se u tekstu.

Jedan argument da EU prihvati tako usku tehnokratsku logiku iz Beograda je taktičke prirode: to bi omogućilo Srbiji da nastavi svojim putem ka EU i sprečilo bi je da postane remetilački faktor u procesu pristupanja za ceo region. A ako je Bosna prošle godine unapređena u pregovore o pristupanju bez ispunjavanja kriterijuma, zašto biti toliko strogi prema njenom većem i relevantnijem susedu? Brisel je ovu pogodnu logiku prema Srbiji primenjivao iznova i iznova, što su predsednik Vučić i njegova vladajuća SNS stranka prihvatili kao normu. Ipak, ponoviti to sada bila bi ozbiljna greška. Stoga bi nova nemačka vlada koju predvodi CDU trebalo da iskoristi svoj „pozadinski“ pristup SNS-u – svojoj sestrinskoj partiji u Evropskoj narodnoj partiji (EPP) – kako bi prenela spremnost da preispita članstvo stranke.

Da bi se sprečila takva greška, Evropska komisija mora da zauzme političkiji, a ne tehnokratski pristup, ocenjuju analitičari. Govor komesarke za proširenje Marte Kos u Evropskom parlamentu 9. septembra može se smatrati dobrim prvim korakom, dodaju. U njemu je, podsećaju, istakla da „zastrašivanja i pritisci na civilno društvo nisu način na koji funkcionišemo u Uniji.“ Nadalje, ako Beograd ne uspe da deeskalira unutrašnju krizu, Savet EU verovatno neće odobriti otvaranje Klastera 3 o ekonomiji i unutrašnjem tržištu – uprkos formalnoj usklađenosti Srbije sa merilima. Za poređenje, Albanija, koja je pregovore o pristupanju EU započela gotovo deceniju kasnije od Srbije, nedavno je otvorila upravo ta poglavlja koja vode ka integraciji u jedinstveno evropsko tržište. Tako je Brisel suočen sa dilemom koju je sam stvorio: kako može nastaviti da unapređuje zemlje, a da istovremeno produbljuje jaz između predvodnika u proširenju na Zapadnom Balkanu i regionalnog hegemona koji ima moć da opstruira napredak suseda Srbije (posebno Crne Gore sa njenom velikom etničkom srpskom manjinom)?

 Ceo tekst možete pročitati na portalu N1.