Rus pobegao od rata, 2 meseca živi na aerodromu

Nakon što je 24. septembra prošle godine primio poziv za vojnu službu u Ukrajini, taj student lingvistike napustio je dom u sibirskom gradu Ulan-Udeu i pobegao preko granice u susednu Mongoliju.

Posle odlaska na Filipine, odleteo je u Južnu Koreju 12. novembra nadajući se da će dobiti izbeglički status u zemlji koju je smatrao jednom od najstabilnijih demokratija.

Podneo je zahtev za izbeglički status nakon dolaska, ali južnokorejske vlasti odbile su njegov zahtev uz obrazloženje da beg od mobilizacije nije dovoljno dobar razlog za dobijanje azila.

Nakon šest dana provedenih u pritvorskom centru, vraćen je na aerodrom. I od tada ga nije napustio. Žalio se na presudu, što znači da još ne može da bude deportovan iz Južne Koreje i mora da ostane u zgradi terminala dok čeka ishod.

On je jedan od petorice Rusa koji su trenutno zaglavljeni u Inčonu, glavnom međunarodnomaerodromu u zemlji, čekajući da se razmotre žalbe u njihovim slučajevima.

- Moj život je kao beskrajan dan - rekao je Vladimir.

Rekao je da se njegovi dani sastoje od šetnji po čekaonici aerodroma i pokušaja čitanja knjiga i učenja korejskog.

- Ceo dan ne radim zapravo ništa - rekao je.

Njegovi sunarodnici i on žive u maloj prostoriji pored čekaonice za odlazak, gde spavaju na ćebadima na podignutom delu poda. Mogu da se tuširaju, ali količina tople vode je ograničena i odeću moraju da peru ručno. Novca ima vrlo malo, jer su ruske bankovne kartice uglavnom prestale da funkcionišu osim u nekoliko zemalja, a hranu dobija od južnokorejskog Ministarstva pravosuđa.

- Sve što sam imao bila je gotovina koju sam uzeo kad sam otišao od kuće. Za Novu godinu kupio sam sebi kafu jer sam osetio da moram nekako da častim sebe - rekao je.

Uprkos limbu u kojem se nalazi, rekao je da je život na aerodromu "manje zlo" u poređenju sa povratkom u Rusiju, gde bi, veruje, bio uhapšen po dolasku.

Njegova rodna regija Burjatija doživela je jednu od najagresivnijih kampanja mobilizacije u Rusiji, a rekao je da je jedan od njegovih najbližih školskih prijatelja već ubijen u Ukrajini.

- Pre samo dve nedelje dobio sam vest od svojih srednjoškolskih prijatelja da je jesenas poginuo. Ne znaju čak ni da li će njegovo telo biti vraćeno ili ne. To je nešto što ne bih poželeo ni najgorem neprijatelju - rekao je Vladimir.