Nasilje u rijalitiju: Štrokanje mozga i duše

Zvezdan Slavnić, sin čuvenog košarkaškog asa Zorana, pretio je da će prerezati sebi vrat. Odveden je iz Bele kuće kako bi razgovarao sa psihologom i potom se vratio u rijaliti. U međuvremenu davi žene i lomi sve pred sobom. Svojevremeno, sud je Kristijanu Goluboviću dok je bio u rijalitiju odlagao odlazak u zatvor, uz obrazloženje: "Golubović je u obavezi da završi započeti posao usled čijeg neizvršenja bi mogla da nastane znatna šteta".

Zbog ovih  paradoksalnih činjenica, koje izazivaju zaprepašćenje u javnosti, na snazi je između ostalog, i propagiranje delinkvencije. Ako vi krivično delo i zločin prema ženama nazovete porodičnom svađom, onda je to umanjivanje problema. Ako imate nasilje u rijalitijima, a niko ne reaguje, onda je poruka koja se šalje ljudima koji to gledaju da je to normalno ponašanje.
Pretpostavlja se da li publika koja prati te programe i uživa u njima? Pasivno se identifikuje sa njihovim akterima. Bez neke kritičke distance usvaja njihova ponašanja i vrednosti kojima se oni rukovode. Posle sve to primenjuje i u svojim svakodnevnim aktivnostima u realnom životu. I to tako traje već 11 godina. Generacije koje rastu uz rijalitije postaju zveri, koje ne koriste reči, već urlike i zavijanja. Uostalom, to je slika i nekih političara na vlasti.Javno mnjenje se pravi logikom dva elementa - tržišnog i političkog. Politički dominira, zbog čega je daleko od istine i slobode. Javno mnjenje nije na slobodan način stvoreno, već je u velikoj meri neistinito, pošto je logika vladajuće garniture da ono bude u službi odbrane i opstanka vlasti. To je odgovaralo i starim vladarima, koji su narodu poklanjali gladijatorske "predstave". Svakako bolje nego da tu energiju usmere protiv njih

U režimskim medijima preovlađuje nasilje, tako da su moralne vrednosti naših porodica nestale u ovim vremenima krize i nevolja. Najveći problem nasilja u rijaliti programima, dakle u onome što preovlađuje na mnogim televizijama sa nacionalnom frekvencijom, jeste to što nismo zaštitili decu. To što deca nisu zaštićena od nasilja nije samo nemoralni čin, već i zločin.Nasilje u rijalitijima dobija dramatične obrise i oblike. Ono što je bila normalna intimna komunikacija među ljudima, sada se pretvara u pornografiju. Šta nam poručuje glavni rukovodilac naših duša? Srbija nije država, ona je njegov rijaliti. Ili obor, u koji nas je strpao. Ako smo u oboru, a jesmo, kako se zovemo?

Vreme je da se zapitamo, kada smo tačno na to pristali? I zašto?