Web portal Direktno.rs koristi kolačiće i Google analitiku u svrhu merenja i prikazivanja oglasa koji su prilagođeni vama. Kliknite na dugme Prihvatam kako biste pristali na ove postupke i zadržali korisničko iskustvo koje je prilagođeno vama. Saznaj više

Kultura

[ Izvor: Danas ]

18. 10. 2021. 16:58 18

"Nema građanskog bunta, ispucali smo se u Slobino vreme"

Branim se od svakidašnjice i ovog našeg „bulevara sumraka“ tako što se bavim svojim poslom, zato što ga ima dosta. Ovo vreme nas je uklopilo da radimo što u pozorištu, što na televiziji, što na filmu, i postoji dosta različitih stvari, dobrih kolega, reditelja, pisaca, neka kreativnost se tu stvori. To mi daje mogućnost da pobegnem od stvarnosti, jer sam ja tu luzer – kaže za Danas Svetozar Cvetković.

Glumac koji nas oduševljava više od četrdeset godina danas je jedan od retkih koji u godinama koje su nam „pojeli skakavci“ nikada sebe nije osporio nijednim profesionalnim ni ljudskim gestom, u čije se ime veruje kao u umetničku i moralnu instituciju od Triglava do Đevđelije, trenutno sprema ulogu u novoj predstavi „Balkan bordello“, a u bioskopima ga gledamo u izvrsnom filmu „Pucnji u Marseju“ Gordana Matića.

Ovaj vremeplov je vrlo aktuelan zbog pitanja koje čujemo u filmu – ko su bili nalogodavci ubistva i ko je izdao kralja, i gledajući „Pucnje u Marseju“ ne može se izbeći analogija sa ubistvom premijera Zorana Đinđića.

– To su ipak nekako različite teme, različiti razlozi, ako uopšte postoje razlozi. U ovom našem vremenu atentat nije legalno političko sredstvo, nego je prosto ubistvo, ubistvo pokušaja jednog naroda da krene jednim putem, i skretanje tog naroda sa tog puta. To je jedan tragičan događaj za samog premijera i za njegovu porodicu, ali i za celu zemlju. I u srpskoj istoriji taj atentat igra i igraće, nažalost, veliku i tragičnu ulogu u odnosu na to šta se nama nakon tog atentata dešavalo, i kako se dalje odvijaju stvari na Balkanu. U dobroj meri se odvijaju kao recidiv atentata na premijera Zorana Đinđića.

Ni mi nismo dobili odgovor ko su bili nalogodavci atentata na premijera i ko ga je izdao. I dok naše pravosuđe i država ćute, ubistvo Đinđića se dodatno relativizuje – neki ljudi bliski ovoj vlasti zajedno sa desničarskim organizacijama javno vode kampanju da se njegove ubica oslobode iz zatvora. Kuda nas to vodi?

– Ne želim uopšte da pratim raspravu o tome šta bi trebalo uraditi sa onima koji su danas u zatvoru, jesu li nalogodavci ili nisu, želim da verujem da u ovoj zemlji pravni sistem može da postoji, da može da funkcioniše, i da neko ako je za nešto kriv mora da bude kažnjen. Ne želim da mislim da će krivci biti oslobođeni. Sve ostale putanje nas vode u stranputicu, i vode nas u totalno bezvlašće i u bezakonje, i ja ne želim da verujem da to može da se desi.

Među ljudima civilnih i prodemokratskih opredeljenja, Đinđić je bio jedina, a sada vidimo i poslednja nada za suštinsku promenu sistema – on nije želeo da bude autoritarni vođa. Da li su na ovom našem podneblju koje ima tradiciju diktature, populizma, mitomanije, nacionalizma, ljudi poput Đinđića unapred osuđeni na neuspeh?

– Kod nas su svi osuđeni na veliku skepsu i propast ako krenu putem koji vodi suviše napred – mi smo svi za to ili da idemo malo unazad, ili da idemo polako, pa da ispipavamo teren kojim se kreće. U tom smislu je većina ljudi tako gledala na Đinđića, bez obzira što je tada bio na vlasti, i mislim da je, nažalost, on doživeo svoju najveću popularnost onog trenutka kada je atentat na njega bio izvršen. Mislim da je zbilja bio jedinstvena ličnost u našoj novijoj istoriji, to što je on govorio, to što je promovisao, kako je pokušavao da vodi zemlju. Ja jesam neko ko ga je tada podržavao i ko je mogao da stane iza njegovih ideja, i da ih smatra i svojim idejama. Đinđić je bio čovek koji je mogao da nas odvede mnogo dalje, i mnogo više napred od svega onoga što se kasnije dešavalo.

Gledali smo vas i u seriji „Aleksandar od Jugoslavije“, igrali ste Slobodana Jovanovića, koji je osuđen posle Drugog svetskog rata i preminuo je u izgnanstvu, u Londonu. Da li mi danas uopšte imamo svest o tome zašto su najobrazovaniji ljudi plemenitih ideja ovde oduvek suvišni?

– Pitanje o Slobodanu Jovanoviću je jako široko, moglo bi da zahteva vrlo dug odgovor, jer se radi o jednom od najumnijih ljudi Srbije. Ne samo u to vreme nego i kasnije, s obzirom šta je sve izgovorio, šta je sve napisao, šta je sve objavljivao, kako je vodio stvari koje je vodio. Jovanović je u dobroj meri jedna nesretna i tragična ličnost, u odnosu na svoju sposobonost koju ovde Jugoslavija nakon Drugog svetskog rata nije umela da iskoristi. I smatrala ga je, uslovno rečeno, delom izdajničke politike, s obzirom da je on bio predsednik vlade u iznanstvu. Ali, mene je on zanimao kao istorijska ličnost, i kao neko ko je blizak našoj najmudrijoj političkoj i društvenoj misli, zbog čega sam na kraju krajeva i igrao tu ulogu. Trudio sam se da ga i fizički, a i iznutra, nekako zahvaljujući tom rečniku i tome što izgovara, pratim.

Bili ste i ostali Jugosloven, što nije baš popularnoa?

– Različiti razlozi različite ljude različito povezuju, odnosno, odvezuju od Jugoslavije. Od te male „Evropske unije“ koju je ta zemlja predstavljala sa svojim različitim narodima i narodnostima na jednom uskom prostoru, i koja je imala svoju lepotu i svoje probleme, ali i nešto što nas i dan – danas vezuje. A to je da ovaj jezik kojim govorimo može da se razume na različitim mestima te zemlje, i da ga ljudi i shvataju, da na njemu komuniciraju, da na njemu čitaju i drame, i poeziju, da gledaju predstave i gledaju filmove. To je nešto specifično i značajno za našu istoriju. Unutar tih malih država koje su se rodile, naravno da je bilo ljudi koji su isto bili vezani za Jugoslaviju, ali koji su se vrlo brzo opredelili za benefite tih malih država u kojima su počeli da žive. Ja sam se trudio da to razumem, ali ne mogu. I dalje razumem to da mi se čini većim i boljim kad je nešto veće, i šire, i različitije, od onoga kad je nešto malo, i potpuno isto na jednom mestu.

Da li vaša deca imaju bar približnu životnu perspektivu koju ste vi imali u Jugoslaviji koju danas svi osporavaju?

– Zanimljivo je to pitanje sa decom, a ja imam decu koja su u različitim godišnjim dobima. Moja ćerka koja ima dvadeset devet godina, doživljava Jugoslaviju kao zemlju, ona zna šta je to bilo, nekako to oseća, shvata šta je bio benefit toga, i šta smo sve izgubili s tim. Ovi mlađi ne, izuzev što moj najmlađi sin voli da se priča o Jugoslaviji, i o tome da nekada negde nisu postojale granice, ali to je sve na nivou neke igre, a ne nečeg ozbiljnog. Dok kod najstarije ćerke to jeste nešto što je jako ozbiljno, i što ona shvata i umetnički i muzički – kao jedan široki pokret jednog nekog „novog talasa“ koji se javio u toj zemlji, i koji je bio popularan, ali i kvalitetan.

Jesmo li se mi uopšte izvukli iz tih ratova devedesetih godina?

– Mislim, a pro po, nismo se mi izvukli. I mi se nikada nećemo izvući iz tih ratova koje smo vodili, jer će nas stalno neko vraćati u to, tako da nisam baš neki optimista što se toga tiče.

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.

Komentari 18

ostavi komentar

Ostavi komentar

Da biste komentarisali vesti pod Vašim imenom

Ulogujte se

Ekvilibristika u Srbiji

Zoran Živković [26.11.2021.]


Anketa

Kako se grejete ove zime?

Rezultati

Video dana

I reče sa vrata: donosim ti brata!