Katarina Žutić: Kad zađete po našoj lepoj zemlji, vidite da nismo stigli daleko od srednjeg veka!

Ovu godinu je obeležio koronavirus, koji je poremetio sve nas. Kako je izgledala Vaša 2020. godina, kako ste provodili vreme u toku karantina i kako ga sada provodite?

- Pre svega želim da se zahvalim mojoj baki i deki za vikendicu koju su mi ostavili u blizini Beograda, gde smo se sklonili u prirodu i izolovali, nismo gledali TV i na taj način smo se sačuvali u tom prvom medijskom udaru svakodnevne paranoje. Onda sam počela da učim da slikam akvarele onlajn i pronašla sam svoj mali mirni mikrokosmos. Kasnije se život vratio u relativnu normalu, nastavilo se snimanje i neminovni stresni rizik od zaraze. 

Imate specifičnu ulogu u seriji "Tate", u kojoj igrate "strogu taštu", za koju ste rekli da je "totalni psiho". Koliko Vam je bila izazov ova uloga, i kakvim ulogama se istinski obradujete? Kakvi su Vam poslovni planovi za naredni period, ukoliko ih uopšte ima zbog cele situacije?

- Ruža je stvarno naluda, zaista sam uživala u tom poslu, imala sam priliku da se usavršavam pred kamerama u lepom kontinuitetu i značilo mi je. Kasnije, kad se odužilo zbog cele korona situacije, taj posao je postao velika uteha i zaista sam uživala radeći ga. Trenutno snimam drugu sezonu serije “Švindleri”, dobila sam stvarno sjajnu ulogu, verujem da ću je savladati. Mondenka na zalasku karijere i mladosti, otmena i opasna, stvarno pune ruke kreativnog posla. Smatram da imam puno sreće što u ovom periodu imam priliku da snimam. Međutim, pozorišta su na respiratoru, od šest naslova koje sam igrala pre prvog naleta korone, igram samo jedan. Slobodni dramski umetnici koji nemaju sreće da snimaju, jedva sastavljaju kraj sa krajem. Mi u okviru našeg udruženja imamo fond solidarnosti u koji uplaćujemo novac za kolege i na taj način oni imaju neki mesečni prihod.

Ćerka ste naše slavne glumice Svetlane Bojković, obožavane od strane srpske javnosti, a i šire. Uspeli ste da izgradite svoje ime u svetu glume, iako se negde zna da deca glumaca imaju veliki teret i više su pod lupom od onih koji nisu iz glumačke porodice. Koliko je Vama sve to odmoglo, i da li je bilo trenutaka kada Vam je možda pomoglo?

- Svako se dete ugleda na svoje roditelje, moj odabir posla je bio donekle logičan sled događaja. Moji roditelji su me vaspitavali slobodno, podržavali su u meni kreativnost i oboje su bili ponosni kad sam položila prijemni ispit. Hvala vam što kažete da sam se izborila za svoje mesto u svetu glume, na tome sam naporno radila kroz celu svoju karijeru. Sa majkom uvek imam mnogo tema za razgovor jer se bavimo istim poslom i žao mi je što otac nije živeo duže, jer sam sigurna da bih i sa njim imala divne razgovore.

Statistika pokazuje da Srbiju godišnje napusti oko 50.000 ljudi. Šta mislite da je glavni razlog za to, koliko je umetnicima konkretno teško da žive i da se ostvare ovde, negde sam pročitala da Vi konkretno nikada niste želeli da odete iz Srbije? Zašto?

- Tužna činjenica je da u našoj zemlji svake godine ima sve manje naših građana. Taj trend je krenuo još za vreme Miloševićevih ratova i sa malim varijacijama, opet smo došli na veliku stopu iseljenika. Nisam sigurna šta će biti neka budućnost generacijama koje stasavaju ili stižu, hoće li u ovoj državi živeti naš narod...Ja sam umetnik, moj alat je govor, kao umetnik pripadam identitetu jezika kojim govorim, tu sam da taj identitet sačuvam, zato nikada nisam razmišljala da odem odavde.

Rekli ste da danas "žene tretiraju kao u nekom kvazisrednjem veku" i da to ne važi samo za odnos prema ženama, već da je društvo regresiralo. Kako je došlo do toga, šta mislite? 

- Ja sam masterirala režiju sa predstavom “Noževi u kokoškama”, koja se bavi položajem žena u društvu, pokušala sam, kroz taj komad, da prikažem koliko je teško da žena dobije status u društvu koje je ne prepoznaje kao ljudsko biće. Mislim da je ta tema aktuelna u našem društvu, u kom se često zamenjuju teze, pa imamo Bog-zna-koliko žena na političkoj sceni, a kad zađete po našoj lepoj zemlji vidite da nismo stigli daleko od srednjeg veka. Rekla bih da je slučaj “Jutka” izuzetak koji potvrđuje pravilo. Ja stvarno ne znam genezu toga kako smo stigli u ovoliku regresiju, čak je besmisleno i da nagađam, ali ono što nas okružuje, totalitarni režimi, poplava izbeglice bez domova po celoj Evropi, virus koji hara - meni to sve izgleda kao da smo u srednjem, a ne u 21. veku - rekla je glumica, i poželela svima zdravlja, sreće i ljubavi.