Milan Milosavljević: Ova vlast hoće da glumci umiru s osmehom

Milosavljević je odigrao oko 80 pozorišnih i filmskih uloga, a publici je pre svega poznat po oživljavanju lika Branislava Nušića. Proslavio se i u Beloj lađi gde je tumačio lik Prikića, funkcionera Demokratske renesanse... U Pozorištu na Terazijama, čiji je stalni član već 35 godina, igrao je u bezbroj mjuzikala: Cigani lete u nebo, Glavo luda, Mister Dolar, La strada...

Milan Milosavljević u razgovoru sa naš portal, upozorava da vlast i lekari iz Kriznog štaba ne čine skoro ništa da zaštite glumce u vreme pandemije kovida-19. On naglašava da predstave u kojima nastupa više od 10 glumaca ne bi smele da se igraju zbog opasnosti od širenja zaraze.

Kako se pandemija kovida-19 odražava na rad glumaca?

- Glumci koji su u stalnom angažmanu u pozorištu moraju da rade da bi primili platu. Međutim, o nama, u ovo vreme pandemije koronavirusa, niko ne obraća pažnju. Kad je uprava Grada Beograda dozvolila da pozorišta počnu da rade, kazali su da će publika biti raspoređena na svakom drugom - trećem sedištu u sali, kako bi se ispoštovala distanca od metar i po. To je u redu, ali niko nije postavio pitanje kako da se od zaraze zaštite glumci i ostali izvođači na sceni.

Da li je moguće pridržavati se protivepidemijskih mera na sceni, za vreme proba i predstava?

- Postavlja se i pitanje: da li želimo da gledamo imitaciju predstave ili želimo da gledamo pravu pozorišnu predstavu. Kako da istovremeno napravimo dobru predstavu i da sebe zaštitimo od koronavirusa? Igrati prestave u jednom muzičkom pozorištu kao što je moje, u ovim uslovima, potpuno je nedopustivo. Trenutno na Terazijama pripremamo predstavu po Bajaginoj muzici. Na sceni su 24 muzičara, 12 baletskih igrača, 12 horskih pevača i oko 15 glumaca. Ukupno 63 aktera. Kako onda ispoštovati upozorenje i naredbu dr Predraga Kona i ostalih lekara iz Kriznog štaba da u zatvorenim prostoru na četiri kvadrata ne može da bude više od jedne osobe? To je u pozorištu nemoguće ispoštovati, tako da mi na sceni svesno ili nesvesno ugrožavamo sopstveno zdravlje. Zapravo mi smo prinuđeni da radimo kršeći protivepidemijske mere jer nas Grad, koji je osnivač, ucenjuje.

Kako vas Grad ucenjuje?

- Oni kažu „mi vama dajemo šest meseci pune plate, a vi ne radite“. Tri člana glumačkog ansambla su odustala, i još ne znamo koliko će ih odustati, jer imaju malu decu i ne žele da se zaraze. Tako dolazimo u situaciju da pod prisilom počinjemo da radimo. Ako smo već pristali, molim vas, omogućite nam zaista uslove da radimo kao što treba da radimo. Oni ne mogu da nam omoguće te uslove. Moj upravnik ne može da kaže da ne želi da svoje ljude dovodi u situaciju da budu zaraženi.

Da li je rešenje da se predstave, dok je lepo vreme, igraju na otvorenom prostoru?

- Veliki pritisak je letos napravljen da se na otvorenoj sceni TAŠ-a održavaju predstave i videli smo kako je to prošlo. Moje pozorište je jedino koje je u roku od dva sata prodalo 1.600 karata na otvorenom prostoru. Uopšte se nije vodilo računa o distanci.

Ali ipak ste igrali?

- Dve večeri su moje kolege igrale na otvorenom na TAŠ-u gde ih je zamenik gradonačelnika Goran Vesić tapšao po ramenu po završetku predstave, govoreći da su genijalci, da bi sutra naveče kad je trebalo da nastupi drugo beogradsko pozorište (sa tri glumca) rekao "ovo se ukida, pandemija se vratila". Pa zašto to radimo? Zašto džaramo mečki zvečku, kad nam to nije potrebno? Ova vlast hoće da glumci umiru s osmehom. Pa je l’ to potrebno i kome? Mi smo jedini teatar na Balkanu koji se bavi mjuziklom koji zahteva ogroman broj izvođača. Mi ne radimo predstave, mi radimo spektakle. Naša predstava se priprema šest meseci koreografski, muzički, glumački... Mi treba da uklopimo i glas i korak i glumu.

To zahteva mnogo kontakata i bliskosti?

- To zahteva i veliki trud i energiju, mnogo znoja. Mi skačemo i znojimo se kao ludi, ne samo glumci nego i balet i svi ostali akteri. Gospodin Kon govori "nemojte ljudi, izbegavajte jedno drugo", a vi nas terate da znoj pršti s jednog na drugog. Dok pevamo u vazduhu ostaju kapljice pljuvačke, kao na koncertima, i zato su oni zabranjeni. To sve govori da vlast i Krizni štab ne čine ništa da sačuvaju zdravlje aktera na pozorišnoj sceni. Ako ne može da se peva na koncertima, valjda ne bi trebalo ni u pozorištu.

Da li imate saznanja da je neko od Vaših kolega za vreme proba ili predstava zaražen korona virusom?

- Da. Desilo se u Beogradskom dramskom pozorištu. Svi ćute, niko ne objavljuje. Jedna koleginica je odigrala predstavu, otišla kući, i dobila temperaturu. Sutra naveče je ponovo igrala u istoj predstavi. Posle par dana dobila je potvrdu da je kovid zaražena.

Kako treba organizovatI rad pozorišta u vreme pandemije, koja će, kako prognoziraju epidemiolozi, trajati još najmanje godinu dana?

- Hajde da prođemo od jedne proste situacije. Imate upalu pluća, lekari vam kažu nemojte da pušite, ali ja sam strastven pušač pa želim i pušim. Ko želi da puši nek puši, ko ne želi on će sačuvati zdravlje. Nema razloga da radimo nešto što nije potrebno. Svi smo navikli na pečenje, ali ako se pojavila svinjska kuga niko neće jesti svinjsko meso bar 2-3 meseca. Moram da govorim u metaforama jer svi ovde prenebegavamo mnogo bitne stvari. Bitno je zaštititi ljude koji dolaze u pozorište, ali to ne znači da ja, kao glumac, koji sam na budžetu grada moram da budem žrtva. Zašto bih ja bio žrtva nečega zato što primam platu? Ja ne želim da odbijem posao koji mi nudite, ali vas samo molim, zaštitite me. Nemojte dozvoliti da sutra budem kovidan i da budem kriv što sam zarazio još jednog, dva, tri, pet, deset kolega. Jer ste vi, mislim na Krizni štab, rekli da se zaraza širi eksponencijalnom progresijom.

Hoćete da kažete da dok traje pandemija ne treba da se igraju pozorišne predstave?

- U muzičkom pozorištu ne. U ovim drugim pozorištima, gde se igraju predstave sa pet do 10 glumaca to je u redu. Ali u muzičkom pozorištu to je neizvodljivo. U svakom mjuziklu na Terazijama, na sceni je najmanje 100 izvođača, plus garderoberi, šminkeri, rekviziteri... Svaka takva predstava je ozbiljno potencijalno izvorište zaraze.

Pozorišta nisu radila u prethodnih par meseci zbog izbijanja pandemije. U kakvoj finansijskoj situaciji se nalaze Vaše kolege?

- U užasnoj, mnogi preživljavaju. Svi mi živimo od pozorišta, ali živimo i od posla sa strane kojeg je sada sve manje. Meni je užasno kad neko kaže mnogo se snima u Srbiji. Trenutno se snima 10 serija. U dve serije sam i ja učestvovao. Moram da kažem da glumci nisu zaštićeni ni za vreme snimanja televizijskih serija. Kolega mi se hvali da je igrao u seriji Košare koja se snimala na području Leskovca. Kaže, odjednom se pojavilo četri autobusa statista, pa još 10 kamiona svega onoga što je trebalo doneti. U jednom trenutku na setu je bilo sa preko 300 ljudi u nekoj kasarni u Leskovcu. Je l’ vas neko pitao da li imate masku, jeste li zaraženi? Važno je snimiti seriju i ispoštovati rokove snimanja. Za par stotina evra po epizodi rizikuje se opasna zaraza. Za te pare mora da se radi da bi se preživelo. Strašno je da se sve to radi na silu.

Kakav je kvalitet serija i predstava u kojima glumci rade na silu i u strahu?

- Kad se radi na silu i pod strahom dobijemo nešto što nije gluma, što nije scena, što nije umetnost, što nije pozorište ni film. Nije ništa. To je užas za kulturu Srbije, to je užas na koji te tera neko kome je stalo da ima program i profit. Koji program? Pogledajte vi serije koje mi imamo. Navedite mi dve serije kojima možemo da se podičimo, bilo na RTS-u, Pinku, Hepiju, Prvoj... Mi nikada više nećemo snimiti serije kao što su bile „Kamiondžije“, „Vruć vetar“, „Bolji život“, „Vuk Karadžić“... Šta mi ovde prozvodimo? Sitkome od 20 minuta, malo reklama, uzmi pare od sponzora, isplati glumce, otplati seriju i zaradi novac. Je l' se tako prave serije? Je l’ to nešto čime Srbija treba da se diči? Je l' to nešto što ćemo da repriziramo svake večeri? Sve to trenutno pospešuje Telekom. Oni najviše plaćaju za te nekvalitetne programe i trenutno se od njihovih para proizvodi najviše tv serija.

Nekoliko Vaših kolega javno su saopštili da zbog nemanja posla, nemaju od čega da žive.

- Tu su pomešane babe i žabe. Država je dozvolila jednu stvar koja je neoprostiva na ovim prostorima. Ja sam upisao FDU u državi koja je imala 20 miliona stanovnika sa šest akademija. Danas u Srbiji sa sedam miliona stanovnika ima 11 dramskih akademija. Kako je moguće da na sedam miliona Srba ima 11 akademija, a na 20 miliona Jugoslovena bilo je šest akademija? Srbija sada svake godine dobije oko 110 diplomiranih glumaca po raznoraznim školama i akademijama. Gde da radi? Gde da se zaposle? Vi gledate u serijama neke mlade glumce, koji su talentovani ili užasno netalentovani. Srbija ovakva kakva je ona sve pije, pa čak i gledaoci. Ako već gledamo Zadrugu, pa 'ajde da gledamo malo i ove mlade netalentovane glumce.

Mnogi kriterijumi su potpuno izgubljeni.

- Postoji jedna grupa nas starih i priznatih umetnika koji smo zaista učili od majstora glume. Sramno mi je kad mi neko kaže da je završio fakultet u klasi neke nepoznate "umetnice" za koju niko nikad nije čuo, niti je ta osoba ikada odigrala nešto, ali njeni đaci dobijaju papir da su završili tamo neku školu, kojoj je država dozvolila da radi. To su poremećeni kriterijumi.

Vašu karijeru su, između ostalog, obeležile i uloge u kojima ste tumačili Branislava Nušića. Kako bi naš najveći komediograf reagovao na ovu situaciju u kojoj se danas nalaze dramski umetnici u Srbiji?

- Ništa ne bi rekao, samo bih ponovio pesmu „Pogreb dva raba“, zbog koje je dve godine ležao u požarevačkom zatvoru. Ono što je 1887. godine opevao u „Dva raba“, to se nama i danas dešava. Da podsetim, inspiracija za tu pesmu bile su dve sahrane: majka pukovnika Dragutina Franasovića i čuvenog majora Mihaila Katanića. Dva pogreba, u razmaku od nekoliko dana, ustalasala su beogradsku čaršiju. Na prvom su bili kralj Milan Obrenović i cela vlada, a na drugom ceo Beograd, ali bez kralja i vlade. E, tako i danas, nebitne i neostvarene glumce, pevače i pisce država sahranjuje uz najviše počasti u Aleji velikana, a porodicama preminulih znamentih ličnosti ne pošalje ni telegram saučešća.