Dragan Velikić: Vlast je ponizila pamet i poštenje

Velikić je dvostruki je dobitnik NIN-ove nagrade i jedan od najčitanijih srpskih pisaca. Autor je 11 romana prevedenih na 18 jezika u više od 60 izdanja. Radnja poslednjeg romana "Adresa" se dobrim delom bavi razbojničkom družinom koja hara Beogradom i Srbijom. Iste te likove nalazimo i u Velikićevoj knjizi "Bratstvo po mrlji". Velikić kaže da su građani Srbije sluđeni, izmoreni i demotivisani, ali veruje da kad se probude da će imati i snage i pameti da prekinu ovo ludilo.

Kojim putem će zaploviti Srbija posle izbora zakazanih za 21. jun? Možemo li bilo čemu dobrom da se nadamo?

- Možemo samo da nagađamo i da se nadamo da će zdrav razum pobediti SNS mašineriju ucena, pretnji, potplaćivanja, laganja i muljanja. U svakom slučaju, i ako ne bude sad na ovim izborima, izgleda da se golotinja Vučićevog sistema ne može još predugo skrivati.

Svedoci smo da su poslednjih godina gotovo sve ključne pozicije u državi zaposele osobe sumnjivih biografija i diploma, sumnjivog morala i mentalnog zdravlja, sumnjivog političkog opredeljenja, sumnjivog biznisa... Da li će tako biti i posle ovih izbora?

- Ovo poniženje pameti i poštenja, kakvo Srbija nikada u istoriji nije doživela, može samo da nastavi da metastazira, dok pacijent najzad ne umre, zajedno sa bolešću, Koliko će agonija još trajati - to niko ne može da predvidi. Kada tri decenije imate negativnu selekciju kadrova, ne računajući pokušaj uspostavljanja pravne države u vreme Zorana Đinđića, onda ne treba da čudi što smo tu gde jesmo, nastavljajući da tonemo svakoga dana u svakom pogledu - i moralno, i materijalno.

Zašto biraju samo sumnjive? Zašto ne mogu da prođu čestiti, obrazovani, dostojanstveni, dokazani u svojoj profesiji? Zašto su takvi ovoj vlasti neupotrebljivi?

- Zato što čestiti, obrazovani i dostojanstveni profesionalci ne mogu da plivaju u SNS kalu, čak i kad bi hteli. Suviše je taj SNS svet jeziv, besperspektivan, jadan i bedan da bi se s njim mogli praviti bilo kakvi kompromisi, ako ste normalan čovek. SNS je skraćenica za Sramotu Naroda Srbije. Ko to posle osam godina njihove vlasti ne vidi, ili je deo njih, ili je sasvim neuračunljiv, što najčešće ne isključuje i jedno, i drugo.

Predsednik države skoro svaki dan izlazi iz ustavnih ovlašćenja. Mnogi ministri su zbog privatnog biznisa u sukobu interesa. Ustavni sud ćuti. Tužilaštvo kao da ne postoji. Huligani i narkodileri su postali zakon. U kakvoj državi mi to živimo?

- Ovo i nije država, ovo više nije ni simulacija države, ovo je mafijaško leglo koje trenutno drži sve konce upravljanja sistemom u svojim rukama. Ono što ne mogu da zauzdaju, to su slobodni građani. Naši slobodni građani su sluđeni, izmoreni i demotivisani zaglavljenošću u trodecenijskom limbu u koji su saterani, ali kad se probude ne sumnjam da će imati i snage i pameti da prekinu ovo ludilo.

Šta se dešava s institucijama?

- Institucije su podramljene i u rukama upravo onakvih kadrova o kojima ste maločas pitali. Spas je u rukama pojedinaca. To je teška bitka, ali svakako nije izgubljena. Naime, za čestitog čoveka ne postoji alternativa. I zato bi trebalo voditi računa o potencijalnim "prebezima", budućim saradnicima bez kojih neće biti moguće sprovesti sva ona suđenja i lustracije, a što će biti neminovno ukoliko želimo da jednog dana budemo uređena država. Tu pre svega mislim na profesionalce u zamrznutim državnim institucijama, i u bezbednosnim službama, koji nisu ogrezli u korupciju i zločin.

Svi pričamo o Beogradu, a da li znate kako ljudi žive u unutrašnjosti?

- Jako dobro znam kako žive građani u unutrašnjosti. Sela su ispražnjena, sad se prazne gradovi. Omladina masovno odlazi u Beograd ili u inostranstvo. Oni koji ostanu ne mogu da dobiju posao ako ne služe vladajućoj partiji. Kada sam pre četiri godine dobio NIN-ovu nagradu za roman "Islednik", mesecima sam putovao po Srbiji, imao promocije u preko 40 gradova i mesta, i veoma dobro sam osetio opšti jad i apatiju. O tome sam pisao i govorio u medijima. Srbiju sam uporedio sa vozom koji stoji na signalu. Kabadahije i kriminalci drže vlast i na lokalu. Sve te jutke i sandokani, moralne nakaze koje nas pljačkaju, na kraju će završiti kao dahije. Nema baš svako brata u Kini, ili Rusiji, da mu pruži azil.

Užasni su pritisci i pretnje. Kako u takvim sredinama biti slobodan i inokosan građanin?

- Nema tu kako, ili jeste ili niste. U odbranu ljudi po meni treba, ipak, reći da niko nije dužan da bude hrabriji nego što jeste, ali na svu sreću uvek se nađe dovoljno hrabrih i odlučnih da kad kola opasno krenu nizbrdo, da im stanu na put.

Zašto se narod ućutao. Gledano kroz istoriju za Srbe se ne može reći da su trpeljiv narod. Bilo je mnogo buna, ustanaka, protesta... Sad su zaćutali pred primitivizmom, bahatošću, polusvetom... Zašto?

- Bilo je buna, ali je bilo i pet vekova robovanja... Ne bih ja izvlačio paralele sa prošlošću, ne ide nam to baš u račun. Zašto? Možda smo takvi, možda nam je dovoljno da nam deca odu na bolje mesto, a mi ćemo se već nekako snaći u dotrajavanjima sopstvenih života. I deca nam odlaze. Nekad su se pametna deca vraćala sa visokih škola iz inostranstva, vraćala se da ubrzaju promene na bolje u svojoj Srbiji. Možda su te promene bile prebrze, možda osnova ovog naroda, gotovo nepismenog pre jednog veka, nije mogla sve to da podnese i ponese? Ja to o nepismenosti ne govorim kao neko prebacivanje, niti se stidim toga - to je zaista bio rezultat nesrećnih istorijskih okolnosti. Za razliku od stanice Štrpci, Srebrenice i Sarajeva koji se ne mogu pod to podvesti. Nesposobni, gramzivi i ambiciozni mehanizmi ovih naših potkupljenih "zakarpatskih kneževina" pustili su duh zla iz boce i više nisu bili u stanju da ga vrate. Svašta se pomešalo, od povampirene šahovnice u Krajini, do Srebrenice, slobodne kriminalne zone na obodu Evrope, metastaziranog liberalnog kapitalizma... Preko svake mere previše činilaca za jedan obični ljudski život.

Vi ste jedan od osnivača Pokreta slobodnih građana, kažite kolika je odgovornost opozicije za sadašnje stanje u društvu?

- Odgovornost je na svima nama jednaka - opoziciji, poziciji, glasačima. Istorijska odgovornost. A ako me pitate koliko je opozicija sposobna da promeni stvari na bolje, ne bih u to ulazio. Izbori su da biramo bolje. Od ovih kriminalaca na vlasti - ako izuzmemo kriminalce iz kobajagi opozicije, a to su minorni likovi koji ni cenzus nisu dosegli, a nekim čudom egzistiraju, dakle, ako izuzmemo kupljenu kvazi opoziciju - svi su bolji.

Šta opozicija treba da uradi da bi probudila narod i podigla ga iz letargije?

- Vrlo jednostavno - da ponudi relevantan program. Zapleli smo se u ideologiju, a svi resursi su nam rastureni i prodati u bescenje, radnici izbačeni na ulice, poljoprivrednici demotivisani da rade svoj posao. Mi smo od jedne prilično sređene zemlje postali sirotinja, zavisna od kredita banaka, a živimo od rasprodaje ovo malo preostalih resursa i šverca. Da je proizvodnja i trgovina droge pod budnim okom države, u to valjda nakon svih onih afera ne bi trebalo sumnjati. Država ne samo da pušta nelegalnu trgovinu uz određeni reket, već upravlja tom trgovinom, i sa enormnim profitom koji ostvaruje kupuje socijalni mir i glasače. Mi se sami iz toga teško možemo izvući. Neka nova saradnja na međunarodnom nivou jedini je mogući put izlaska.

Iako opozicija najverovatnije neće učestvovati na izborima, vlast je, izgleda, u velikoj panici. Već su, procurelo je to na društvenim mrežama, organizovali aktiviste koji nude po 4.000 dinara za siguran glas. Oni kao da više nisu sigurni ni u svoje članstvo? Šta se to promenilo?

- Ništa se nije promenilo, sve je isto, samo je to isto toliko trulo da jednom mora da istruli. Tako završava zemlja u kojoj se gase kamere na administrativnoj granici Kosova kada je prelaze šleperi Velikog brata. Kojeg brata? Brata Sijevog brata.

Dva meseca smo bili u vanrednom stanju zbog koronavirusa. Da li je normalno da se u vreme epidemije zakazuju i organizuju izbori?

- Jao, ne zasmejavajte me! Da li je normalno išta što nam dolazi od Aleksandra Vučića i njegovih seiza? Da li je normalna ta opšta pljuvačina koju sprovode režimski mediji, ta gebelsovska propaganda nad liderima opozicije? Šta reći kada nekakva Vučićeva šefica za medije izjavi kako nisu deca kriva što se njihovi roditelji bore za bolju Srbiju. Koji roditelji? Trgovci oružjem? Proizvođači marihuane? Reketaši na ministarskim mestima? Banda "Aco Srbine" koja vlada severom Kosova? Kroz režimske medije perjanice naprednjaka upisuju svoje bolesne fantazije, optužuju opoziciju za ono što sami čine. Jer, kako mogu biti dokazi protiv bilo koga, pa i protiv opozicije, izjave psihopata na društvenim mrežama. Pokazivati sve te bljuvotine bolesnih umova, i pripisivati ih bilo kome, jeste dno dna. Inače, po meni je prirodno da otac navijač ima sina navijača, da jednom i unuk kada dođe bude navijač. Ne pomaže tu Maks Veber. Radikal ostaje radikal. To je pitanje genetike.

- Kakva smo mi to država kada premijerka Ana Brnabić reagujući na fillm "Vladalac" Slaviše Lekića - u kojem se kroz razgovor sa deset eminentnih imena analizira životni put Aleksandra Vučića od vremena kada je bio Šešeljev potrčko, pa do danas kada je postao brat Sin Đinpinga - premijerka Srbije napiše na Tviteru, a posle više puta ponovi, kako za nju nije sporan taj mladi čovek koji se bori za svoju zemlju, napomenuvši da je bolje grešiti boreći se nego kritikujući. Ona u tom filmu vidi kako grupa ljudi ogovara jednog mladića. Zaboravlja da je taj mladić slao u smrt hiljade mladića da ginu po ratištima Hrvatske i Bosne. "Vladalac" prikazuje jednog ratobornog, mržnjom zadojenog dripca i udvoricu, koji izrasta u verolomnog, bahatog, pritvornog kabadahiju. Šta se tu Ani Brnabić sviđa? Moje pitanje za premijerku je kako se može živeti sa svom tom prljavštinom na sebi?

Kako gledate na prilično uzdržan odnos evropskih lidera na nedemokratske i diktatorske postupke vlasti koji od Srbije prave privatnu prćiju. Šta je u pozadini?

- Mislim da su u pozadini uvek, i samo interesi. I Evropskoj uniji, i vlasti u Srbiji, odgovara status quo. U vreme sadašnje krize EU, njenim liderima nije u interesu da na rečima odustaju od proširenja na zemlje Zapadnog Balkana. Srbija je u tom procesu prva u redu. Važne su joj šargarepe koje dolaze iz EU fondova. Zato nastavlja simuliranje procesa navodnog pridruživanja. Nije isključeno da Srbija i Zapadni Balkan jednog dana postanu deo Evropske unije, ali samo kao klozet u dvorištu. Mislim da je zagađenost globalna, da su institucije svuda manje-više korumpirane, i da živimo sumrak civilizacije za koju smo verovali da je jedina moguća. Nisam pesimista, jer posle sumraka po pravilu dolazi novo jutro. Ili neće doći, ali mi to nećemo znati.