EKSKLUZIVNO Goran Marković: Divlja horda nam je uništila život

Marković je režirao kultne filmove srpske kinematografije: Specijalno vaspitanje, Nacionalna klasa, Tito i ja, Variola vera, Tajvanska kanasta, Majstori, majstori, Već viđeno, Sabirni centar, Falsifikator, Kordon, Turneja... Predaje režiju na Fakultetu dramskih umetnosti i član je Političkog saveta Pokreta slobodnih građana. U intervjuu za Direktno.rs Marković nam hirurški precizno otkriva suštinu sistema (ne)vrednosti i moralnog vakuma u kome se danas nalazi srpsko društvo.

Šta se ovo dešava sa Srbijom? Kako smo stigli u situaciju da već godinama ne vidimo svetlo na kraju tunela?

- Pre osam godina zveri su odvezane, divlja horda je banula u naš život i iz korena ga izmenila. Kada je zasela na vlast, ta družina je počela da regrutuje najgori šljam, moralne ništarije i apsolutne diletante za popunjavanje celokupnog državnog aparata. Paralelno je počeo progon mislećih i civilizovanih ljudi. Mladi su glavom bez obzira počeli da beže preko granice, a stariji su se od najezde izolovali, zabarikadiravši se u svoje male azile. Ovih dana taj proces je završen: banditi kontrolišu sve, mogu da seire ponižavajući ljude svojim sadističkim idejama, više ne moraju ni da lažu, niti da se pretvaraju kako su dobri, mogu
prosto da uživaju u koprcanju nedužnih - kaže Marković za Direktno.

Neko je rekao da je ćutanje naroda opomena kraljevima. Istorija je pokazala da samo velike zablude dižu ljude u borbu. Šta nama sledi?

- Poslednji čin tog procesa se poklapa sa pandemijom koja je preko vanrednog stanja iskorišćena za legalizovanje terora. Zlostavljanje je na taj način zakonski ozvaničeno, a sadizam detaljno opisan u Službenom glasniku. Pretpostavljam da će većina oblika terora ostati na snazi i posle pandemije i da ćemo se naći na nivou koji odgovara Enver Hodžinoj Albaniji iz pedesetih godina prošlog veka. A možda i još niže.

Šta se dešava sa kulturom? Kultura jedne nacije je ogledalo u kojem se odražava njena svest, verovanje, tradicija. Šta vidite u tom ogledalu?

- Mislim da nije više u pitanju samo fizički opstanak našeg naroda, nego nešto još gore: potpuno brisanje traga da smo ikada postojali. Jasno je da nestajemo, egzodus koji je u poslednje vreme dobio oblik stampeda, kao i totalni pad nataliteta usled očajnih uslova života prete da nas obrišu sa spiska nacija na ovoj planeti. Ali potpuni pad svesti da je kultura nešto što je za opstanak nacije važno, to će nas dokusuriti. Prostakluk i ekstremni primitivizam, lansirani od vođe navijača koji je na čelu naše države, to groktanje i smrad kao ne samo legitiman nego i poželjan način života, to će baciti u blato sve ono što su naši prethodnici učinili za svoj narod. Mnoge nacije su našle spas u očuvanju svoje kulture, naš narod će nestati jer neće moći da se na nju osloni.

Kako vidite one koji saučestvuju u ovom poduhvatu? Predsednicu vladu, ministre, na kraju - vaše kolege umetnike?

- Njih vidim kao Nedićevce. Nedić je kolaborirao sa Nemcima pravdajući se da je radio na spasu Srbije. Ovi sadašnji Nedići imaju razne izgovore ali ih pravdaju toliko providnim lažima da je to prosto neverovatno. Pod izgovorom da rade za opšte dobro oni se više i ne trude da sakriju lični interes, pohlepu ili najobičniju alavost. O šoferu, prodavcu kafe na kruševačkoj pijaci ili običnom falsifikatoru diploma ne bih trošio reči. O ženi koju je na vlast dovela činjenica da je drugačija, takođe; to i nije neka profesionalna preporuka, zar ne? Ali moje kolege, naročito glumci, to je nešto što nikada neću shvatiti. Većinu njih dobro poznajem, sa mnogima sam sarađivao. Što je najzanimljivije, radi se o dobrim glumcima, pametnim ljudima. Šta je to što ih je obuzelo? Odakle stižu niske strasti? Kako su toliko pali?

Kako ćemo sve ovo preživeti, kako ćemo se boriti, kad su mnogi već toliko nisko pali? Da li se nacija predala?

- Moralnom izdržljivošću. Svešću da je od svega najvažnije da se ne predamo. Uostalom, iskušenja i postoje da bismo ih preživeli i iz njih izašli uzdignutog čela. Ili, ako to ne ide, da odemo časno. Zar sam ovaj život proveo boreći se da ne učinim nešto prljavo da bih sada, na kraju, sve uprskao? Ne, hvala. Prihvatam ono što sledi sa osećanjem da ne grešim. Pa, ma šta to bilo.

Recite nam nešto što budi nadu.

- Živeo sam nekada u jednoj stranoj zemlji koja je bila na kolenima. A ja sam tamo došao iz Jugoslavije, srećan, pun samopouzdanja i optimizma. Tu sam naišao na sve sama namrgođena lica i poglede bez mnogo nade, a mi smo bili stalno nasmejani. A onda je došlo do obrta. Danas oni žive sasvim lepo, a mi sasvim skotski. Za samo nekih dvadesetak godina, toliko je trajao taj preokret. Moja poenta je da sve nije gotovo, da i ovde može doći do promene. I to ne ne znam ni ja kada, već u nekoj razumnoj budućnosti. Mi ipak nismo
zaslužili ovakav život. Tokom našeg postojanja učinili smo toliko hrabrih, lepih i važnih stvari. Nije logično da tek tako odemo u istoriju.

Šta uraditi, kako da promenimo točak istorije koji nas vodi u sunovrat?

- Biti hrabar, boriti se protiv ove napasti. Nije ona tako strašna koliko izgleda. Takva građevina, sazdana od bezvrednog materijala, ne može dugo. Urušiće sa ona sama od sebe. Gledao sam i veće sile kako nestaju. Istina i ljudske vrednosti će na kraju pobediti. To mi se čini mogućim. Možda sam idealista, ali šta mi drugo ostaje? - u metu će Marković na kraju.