Jagoš Marković: Virus doneo vladavinu strahom, traži se pokornost

Na pitanje aktuelnog stanja i situacije sa koronavirusom Jagoš Marković je istakao da ne može da deli savete.

- Velika je to tema, a spasilaca je mnogo. Svakako nisam jedan od njih. Znam samo šta ja radim, šta prepoznajem kao svoj zadatak. Prosto tako funkcionišem. Veliki Simović u "Šarganu" kaže: "Tebe je nesreća džabe zadesila". E pa, da me ne bi ovo džabe zadesilo gledam da nešto naučim, da uvidim koliko god mogu svoje zadatke domaće da uradim... dosta mi je popravnih ispita. Oni se tiču uvek duha, ega najčešće. Bog me je darovao zaista odsustvom straha, bar svesnog, ali se zato nosim sa drugim demonima kao i svako drugi. Suština je: šta bi mi bilo žao što nisam uradio da sad umrem? Pa tako i živim. Jer znam odavno boli samo ono što nismo dali. To me vodi.
Šta je virus doneo, Marković nije imao dilemu.

- Doneo je sigurno vladavinu strahom. Pokornost se traži. Na celoj planeti strah. A s druge strane od straha je ljubav. Ne mržnja. Ljubav. Ne pominje je niko. I kreativnost. Možda će korona odneti našu bahatost i naš mazohizam. Te ruke treba prati na svaki način više puta dnevno. To je gotovo ritualna slika, metafora. A posle? Pa, mora biti bolje. To je zakon prirode. Kao što smo i ovo morali dočekati. Samo je bilo pitanje kad. Priroda se buni, s pravom. Već nas je zbacila sa našeg lažnog trona gospodara Zemljine kugle. Ali narod to sve zna, moćnici su problem, oni koji jure moć i novac da se ne krste. Pa, videste li labudove u Veneciji posle sto godina? Sve je jasno.

-  Ili jesi ili nisi, tu su reči suvišne. Naročito u ovom trenutku kad su mnoge reči potrošene. Velika je manipulacija rečima, i kod mene to rađa autocenzuru, očigledno. Ne mogu u isti ton sa spasiocima sveta, nacija... Nikad ovoliko priče o veri i vernika, nikad više, čini mi se, a oprosta ni na vidiku. On nestaje kao kategorija iz javnog diskursa, a kamoli kao naša dužnost, kao spas za nas same, kao ekologija duše. Makar ništa drugo do to. Al teško ide jer nema pokajanja... Ne da pusti ego da kažemo: oprosti, pogrešio sam.

Upitan za poruku čitaocima, rekao je da "nije on od tih".

- Evo, pune novine gurua iz svake branše. Nevolja je što je svaki u pravu i sa onim drugim se ne slaže nego mu oči izvadi. Kao neki zlobni komšiluk ili kao neki veliki rijaliti je ovo sada. Eto doslutismo! Ovo stvarno liči na rijaliti, zato i gledaju hiljade ljudi te predstave na internetu - da se spasu. Pa da, karantin, svako protiv svakog, nivo i estetika su tu negde, važno je samo imati što veći broj onih koji me vole i glasaju za mene... sve se snima ili kao da se snima... (smeh) rijaliti... Naravno, nije sve tako crno; u nama su i lepota i dobrota. Kad siđemo duboko u sebe, u suštini, sve je u redu... ali treba sići, treba se konektovati. Navikli smo da jurimo, a znamo da je mir samo u centru vrtloga!

Za kraj je rekao da Starac Tadej ima knjigu "koju svi znamo i koja nam je mnogima promenila život".

- "Kakve su ti misli, takav ti je život". Istina živa. Mislimo na onu babicu divnu koja je porodila pre neki dan ženu u kolima ispred bolnice, i srećna je, kao sunce nasmejana, mislimo na one bezimene heroje koji ostavljaju decu kući i idu za male plate da leče ljude, na porodice koje jedva preživljavaju sada zatvorene u male stanove sa puno dece, a jedan televizor, na stare i usamljene i siromašne koji samo nedeljom imaju izlaz, po mraku, ponižene u finalu života, ali im elan ne da da klonu nego se bore sa sobom kako znaju i umeju. Da ne govorim o onima koji nisu zdravi sada... i mi prosečni što možemo i ovo i ono, zar da se žalimo? Greh je to.