ČKALJIN SIN Čedomir Petrović: Potrebno jedinstvo opozicije, narod je rasturen i uplašen

Sin čuvenog komičara, možda i najvećeg na ovim prostorima Miodraga Petrovića Čkalje i otac glumice Jovane Petrović, Čedomir Petrović je govorio za Direktno.rs o stanju u kulturi, društvu, državi, o protestima "1 od 5 miliona", ali i kako je zbog stavova devedesetih sebi postao "veliki lažov".

Kada danas pomenemo kulturu, koja je Vaša prva asocijacija na nju?

- Muzej pozorišne umetnosti Srbije je ustanova kulture od nacionalnog značaja koja postoji od 1951. i nalazi se u Gospodar Jevremovoj ulici 19. u Beogradu. Muzej ima 250 metara kvadratnih u kojima se nalaze kancelarije i gde se održavaju promocije, predavanja, koncerti, tribine, projekcije, koje može pratiti nekoliko desetina posetilaca sedeći jedna drugom u krilu. I to je kultura jedne zemlje? Više kvadrata ima Udruženje dramskih umetnika Srbije, koje se nalazi nedaleko od muzeja. Koliko je prošlo generacija i još koliko će ih proći, a samo će povremeno videti fragmente ogromnog bogatsva kulture i umetnosti koje Srbija poseduje. Nije ni čudo da nam je narod nepismen i needukovan. Današnji glumci, reditelji, pisci, scenografi, kostimografi i ostali koji se bave pozorišnom umetnošću ubeđeni su da ona kreće od njih. Ne možeš se baviti svojim poslom, a da ne poznaješ njegove početke i njegovu istoriju. Da ne nađeš korene svoje profesije. Da nije bilo njih, pre nas, ne bi ni nas danas bilo - započeo je razgovor za Direktno.rs Čedomir Petrović.

Kako se država odnosi prema kulturi, ima li tu i njene krivice, budući da izdvaja 0,74 odsto iz budžeta?

- U podrumima i ko zna gde sve nalaze se plakati i programi, fotografije, scenografske i kostimografske skice, zaostavštine... Negde u mraku skrivaju se likovi i životi velikih srpskih umetnika i čekaju neko vreme kada će se svetla opet upaliti na njima i kada će ih makar na fotografijama i kroz priču kustosa videti neke generacije koje dolaze. Spomenuti samo neke, a ne sve, bio bi veliki greh. Zaboraviti jednu veliku glumicu ili glumca, operske pevače, balerine i baletane... Bio bi isti greh. Zemlja koja se ovako odnosi prema svojoj prošlosti i umetnicima, nije ni zaslužila da ima kulturu. Cela stvar može da se otme kontroli mediokritetima koji se nalaze u kulturi i godinama kao pijavice žive od nje a nemaju šta da joj daju. Postaju ugroženi i nemilosrdni prema talentu, kreaciji i intelektualnoj svojini. To je kultura koja u ovakvom nakaradnom obliku živi već dugo u Srbiji. Tražiti novac za ovakvu kulturu kakva je danas u Srbiji, je najblaže rečeno sumanuto i morbidno. Ostajemo zastrašujuće brzo, bez književnika, pesnika, slikara, vajara, kompozitora, muzičara. Proterani su sa ovih prostora. Odlaze u inostranstvo da bi ponekad gostovali u svojoj zemlji. Kvalitet nekada neprikosnovenih kulturnih događanja u Beogradu, kao što su Bemus, Bitef, Belef, Fest, srozavaju se na najniži nivo. Demokratska stranka i danas u Beogradu vodi kulturu i postavlja njene kadrove, što je posebna tragedija.

Gde leži rešenje?

- Pre svega ovde u Srbiji, potrebno je iz kulture najuriti politiku i stranke koje dolaskom na vlast potpuno "normalno" i sasvim "prirodno" dovode svoje ljude sa kojima ne znaju gde će i šta će i onda ih utrape kulturi. I ovo malo kulture što je ostalo kod nas postaje utopija. Potrebno je najuriti mafiju iz kinematografije i televizije u kojoj vlada masmedijska prostitucija. Izbaciti klanove iz pozorišta. Izbaciti glumce koji po petnaest godina nisu izašli na scenu, a svakog meseca redovno primaju platu, pritom tezgareći na sve strane. U ovoj zemlji, kultura postaje ispunjenje privatnih želja. Došlo je vreme kada se ponavljači svete i u kulturi. Ovde sve što nagoveštava neki talenat i umetničku vrednost, momentalno se saseca u korenu. Postoji opasnost da se razmahne, da se proširi i na ostale talentovane ljude, autentične, snažne, sa svežim idejama, koji imaju svesti i samosvesti i koji mogu da dovedu do stvaranja mehanizma koji poznaje i priznaje duhovnu svojinu. Prepoznaje čemu ona služi, zašto i kako?

Ipak, postoje ljudi koji se bune zbog stanja u društvu i kulturnog i duhovnog srozavanja. Protest "1 od 5 miliona" traje već godinu dana. Kako Vi gledate na taj bunt naroda?

- Protesti koji traju već godinu dana, dobri su za održavanje kontinuiteta nezadovoljstva naroda. Dobro je i što je svaki protest tematski oblikovan i ima svoju svrhu. Bilo bi dobro intenzivirati ih kako se približava dan izbora.

Rekli ste da su protesti tematski oblikovani, a u poslednje vreme upereni su na afere "Krušik", proglašenja doktorata Siniše Malog za plagijat... Kako komentarišete to što ovu vlast prate tolike afere?

- Postavili ste mi neka pitanja van moje profesije i mislim da je to velika greška vas novinara što svakoga pitate sve. To je jedan od ključnih razloga zašto vlada haos u našem društvu. Svako ima nešto da kaže... Svako ima neko svoje mišljenje. Mene pitate - Kako komentarišem sve afere koje prate ovu vlast, doktorat Siniše Malog, afera "Krušik", trgovina oružjem? Kako mogu da imam svoje mišljenje, ako sam o tome obavešten preko krvno zavađenih medija? Preko televizijskih političkih emisija u kojima se kokodače u glas, mlatara rukama i nogama, ispuštaju životinjski krici, prave grimase... Posle takvih emisija narod je rasturen i sve više i više uplašen. Svi gosti su sjajno situirani i nikada me neće ubediti da im je stalo do naroda i njegovog boljeg života, već samo do svojih guzica.

Kako i šta onda može uzdrmati ovu vlast, ako su mediji zatvoreni?

- Jedino što bi moglo uzdrmati Vučićevu vlast je ono što se nažalost nikada neće dogoditi u Srbiji, a to je sveukupno jedinstvo opozicije. Orilo se na mitinzima pre dvadeset i više godina - "Ko izda pizda!" Pa, je uvek bilo neke pizde i stvari su propadale. Opozicija nema jedinstven stav po najvažnijim pitanjima. Kosovo. Evropska unija i NATO. Kako se bude bližio dan izbora, bićemo svedoci ulaska u izbornu igru krvavih i prljavih para, obećanih funkcija za cele porodice, prelaska iz stranke u stranku, nameštenih afera, osnivanja novih partija, Deklaracija…

Ipak, opozicija je mahom saglasna oko bojkota izbora, dok vlast od istog zazire?

- Ukoliko i jedna stranka koja ne pripada vladajućem bloku, izađe na izbore, oni su pobeda Vučića. U suprotnom postoji nada. Samo što su se gospođe i gospoda iz opozicije kasno setili za izborne pripreme. Rušili smo Miloševića petnaest meseci pre izbora. Svaki dan sam sa još petoro-šestoro članova DS išao po Srbiji i govorio da Milošević mora pasti i da će onda Srbija da krene ka sjajnoj budućnosti. Znojila se guzica i cepale cipele. Ostali članovi su sedeli u Vladi u senci i čekali da zauzmu svoje krvavo zaslužene položaje. Ništa nije bilo od te svetle budućnosti.

Kako sa ove distance gledate na to što ste bili zagovornik promena 2000. godine?

- Danas sam veliki lažov i to me strašno boli. Pričao sam ljudima da će nova vlast vratiti svu oduzetu imovinu. Ni dan danas ništa od toga. Vraća se onima koji mogu da plate da bi im se vratilo. Pričao sam da će stubovi društva biti obnovljeni i čvršći nego ikad ranije. Nigde stuba, nigde društva. Pravda kao temelj države i zakon na prvom mestu. Nema ni pravde, ni zakona, ni države. Bezočno sam lagao, a iskreno verovao, da će na najodgovornija mesta doći najstručniji, bez obzira kojoj stranci pripadaju. Ko god je došao na vlast, poplavio bi celu Srbiju svojim kadrovima i to je bilo katastrofalno. Bez škola, bez znanja, bez potrebnih kvalifikacija, dolazili su članovi vladajućih partija na položaje od kojih je zavisila sudbina i države i naroda.

Kakvo je danas stanje?

- I danas je isto, možda najizraženije do sada. Koliko laži sam izrekao, zbog kojih se danas stidim i osećam da sam prevario svoj narod i sebe. Nigde nismo krenuli za ovih dvadeset godina. Stojimo u mestu. Tapkamo. Tapkaju oni koji su se smrzli ili oni koji ne znaju kuda da krenu - rekao je za Direktno.rs Čedomir Petrović.