Tri scenarija za Srbiju bez ruskog gasa: Prete nam restrikcije i gašenje industrije?

Srbija je poslednjih godina dobila novu ulaznu tačku (Niš-Dimitrovgrad), ali je zadržala staru strukturu tako da stabilnost sistema i dalje počiva na ruskom volumenu. Razlog, dakle, nije ideološki, nego matematički, piše Radar.

Pogledajmo najpre kapacitete - šta je tehnički moguće, a šta realno dostupno. Interkonektor Srbija-Bugarska ima kapacitet do 1,8 milijardi kubnih metara godišnje, što je dovoljno tek za 60 odsto godišnje potrošnje Srbije. I to je maksimalni kapacitet cevi, a ne garantovana količina gasa, koja će tim gasovodom stizati.

Dosadašnji okvirni ugovor sa ruskim Gaspromom garantovao je oko 2,2 milijarde kubnih metara godišnje, uz mogućnost da se isporuke sporazumno povećaju. Uz to, na raspolaganju smo imali i skladište Banatski Dvor, čiji je radni kapacitet oko 450 miliona kubika, uz projekat njegovog proširenja na 750 miliona kubika, nakon čega bismo iz njega mogli da koristimo 10 do 12 miliona kubika dnevno.

Slede li restrikcije gasa delovima industrije i nekim toplanama

Iz Azerbejdžana se Evropi isporučuje između 12 i 13 milijardi kubnih metara gasa, zavisno od godine i metodologije, što je važno znati, jer pokazuje da ne postoji "ogroman višak" koji bi mogao da se preusmeri ka Srbiji. Ti brojevi crtaju granicu, a one ukazuju na zaključak da Srbija može da dobije dodatne količine gasa koji nije ruski, ali bez tuđih "viškova", novih ugovora i vremena to nije dovoljno da u potpunosti zameni ruske isporuke.

Zbog svega toga razmotrićemo tri moguća scenarija. Prvi se odnosi na period od naredna tri meseca pri čemu će zima biti svojevrsni stres-test. Šta država realno može da uradi u tako kratkom roku? Da aktivira skladište Banatski Dvor do maksimuma. To pomaže kratkoročno, ali skladište je samo amortizer, ne izvor. Sa 450 miliona kubika radnog gasa, ono kupuje vreme, ne rešava sezonu.

Može i da pojača kupovinu gasa preko Bugarske, na spot tržištu, da pazari ono "što ostane". Te količije interkonektor može fizički da primi, ali problem je nabavka - cene, prioriteti regiona, pa i dostupnost gasa, koji su drugi na vreme ugovorili.Jedna od mera je i administrativno "gašenje" potrošnje, najpre u delovima industrije (hemijska, proizvodnja keramike, metalurgija, pa i deo prehrambene industrije), zatim restrikcije isporuka za neke toplane koje zavise od gasa i prelazak na alternativna goriva, gde god je to moguće.

Po definiciji, samo gas neće izazvati blackout, ali se može očekivati ekonomski šok, koji podrazumeva skok troškova, prekide proizvodnje, pad izvoza i budžetski pritisak, pa i povećane subvencije za finansiranje toplana. Toplane na gas postaju politički i socijalno pitanje, jer je svaka tona "alternativnog" goriva skuplja ili logistički ograničena, a potrebno je i vreme da se pređe sa jednog na drugi energent.

Prva tri meseca biće ključna i u tom periodu država će morati da se ponaša kao krizni menadžer, a ne kao tržišni igrač. Sistem bi to mogao da preživi, ali će neka cena za to svakako morati da se plati.

Trežnjenje i "raspodela gubitaka"

Drugi scenario se odnosi na period od narednih tri do šest meseci, jer u drugom kvartalu krize nestaje iluzija da je problem privremen. Da bi se negativne posledice svele na što manju meru, moraju se ugovoriti dodatne količine preko Bugarske, iz Azerbejdžana ili tečnog naftnog gasa (LNG).No i tu postoje kočnice, jer su kapaciteti TAP-a i TANAP-a ograničeni i već "zauzeti" dugoročnim ugovorima, a pregovori o većim isporukama traju godinama. Uz to, ni Azerbejdžan nema "neiscrpan rezervoar" za Balkan, jer u EU isporučuje oko 12-13 milijardi kubika, a i evropske potrebe su višestruko veće.

Zato će se kao potreba nametnuti i još dublja racionalizacija potrošnje. Industrija ulazi u režim "radi kad ima", deo potrošača prelazi na struju (što će biti dodatni udar na EPS u vršnim satima), zbog čega će da poraste uvoz struje tokom ledenih talasa.

Ishod tog scenarija biće da energetski inenzivne grane privrede prelazi iz stagnacije u recesiju. Cene gasa biće veće jer se neće utvrđivati kao do sada po naftnoj formuli, već na spot tržištu, a taj trošak postaće deo računice svih firmi i toplana koje koriste taj energent. U toj fazi država više neće moći sve da amortizuje i moraće da bira između subvencija i budžetske stabilnosti.

Dva modela - "krpimo tržište" ili "sistemska adaptacija"

Treći scenario odnosi se na period od narednih šest do 12 meseci i Srbija će morati da se odluči da li su nestašice gasa nova normalnost ili da napravi strateški zaokret. Ako prekid isporuka bude trajao godinu dana, Srbija mora da bira između dva modela.

Ceo tekst nedeljnika Radar pročitajte OVDE.