Dnevnik jednog Ćacija - Dan 1

U autobus nam odmah podadoše sok i sendviče. Pivo neće da daju, kaže vođa da se ne opijemo pa posle baljezgamo po Beogradu. Ja hteo da mu reknem da ja kad popijem, samo lepše pričam, ali nisam hteo pred svetom.

Doveli nas pravo do skupštine i pustili u taj čuveni Ćacilend. Mnogo sveta ovde, ki da je vašar, samo nigde ringišpil da se provozam. Al' nas ogradili ko ovaj nas ajvan u obor, da, ne daj Bože, ne pobegnemo, sunce ti poljubim kalaisano. Velim ja jednom nabildovanom u crnoj jakni i s' šiltericom na glavi, dok mi objašnjavo gde smem, gde nesmem, gde klozet, gde jelo, gde piće:

"Pa, rođače, ja ne smem ni da izađem sam i da oću van ovoga. Tačno bi se u ovom velegradu izgubio, niko me više našo ne bi. Bila bi potraga ko za onom kravom što je pobegla Ljubi iz štale ’98".

Al’ se samo on nasmejao pa krenuo dalje da viče na neke druge.

Odvedoše nas u šator reče broj tri. Kad tu moj Dragutin iz Palanke, on radi u podrum pića. Moraću posle da se pitam s njim, možda doneo nešto za pod zub "ispod tezge".

Dadoše nam karte, šah, ćebad i vodu i rekli da se malo odmorimo, prilegnemo, a sutra će da nam se obrati šef šatora i da nam objasni dužnosti za ovih 7 dana. Samo se nadam da dužnosti neće uključivati rano ustajanje, jer sam ja po prirodi noćna ptica.

Eto. Toliko za Dan 1. Ako me sutra ne izbace zbog hrkanje iz ovaj obor, pardon odbor nastavljam.