Misli da je Srbija njegovo vlasništvo: Ko je ostao DA VOLI Vučića?

E sad, naravno, drugo je ako Vučić misli (a misli) da je Srbija u suštini njegovo vlasništvo, da je on tu zaslužniji od drugih jer je stariji, jer je ranije došao, pa je i druge doveo. Sa te tačke gledišta on sve to doživljava kao, što bi sam rekao, neprijateljsko preuzimanje Srbije. Opet se autobusima transportuju zabezeknuti ljudi sa sendvičima i transparentima, ali je njima sve manje jasno zašto su tu, gde ne znaju gde su.Predsednik Srbije navodi da država ima mnogo neprijatelja. On to, naravno, shvata lično. Kad to izgovara, ispada kao da mu neko preuzima privatnu firmu. Tako to shvataju i njegovi čauši i boje se da će ostati bez posla. Svaki njegov skup u poslednje vreme bio je debakl, sramota i komedija pod šatorima. Pred okupljene dolazi praćen brojnim i jakim obezbeđenjem, a njegov, i govori drugih učesnika mitinga, nisu još proizveli očekivano oduševljenje prisutnih. Dakle, jasno je. Njegovo vreme jeste prošlo u smislu predstave, koju je o sebi pravio. Ta predstava se srušila.- Ljudi unutar stranke mi veruju sve manje. Ja se oslanjam samo na običan narod. Nemam više na koga da se oslonim. Ljudi unutar stranke mi veruju sve manje. Ispravno. I žao mi je zbog toga. Beskrajno ih volim. To je najbolja stranka u Srbiji. Beskrajno ih volim. Posebno sam zahvalan ženama u SNS-u. One su se uvek hrabro borile. Junački su se borile. Uvek na svakom mestu - rekao je Vučić.Deluje da je cela zemlja na ulicama i da je cela zemlja protiv njega, tako da on sada pokušava da nađe neki način da pokaže da su neki ljudi uz njega, pa je izabrao ovu svoju mini turneju, po gradilištima, seoskim oborima. Namerno je odlučio da ide po manjim mestima, što dalje od univerzitetskih centara, tamo gde lokalni članovi SNS još uvek zadrhte kad ga vide. Iako je u danima tih poseta trebalo demonstrirati svoju političku moć, iz Vučićevih reakcija jasno je da su očekivanja bila veća i da je podrška naroda podbacila.Međutim, kad jezik počne da posrće, tu nešto ozbiljno nije u redu sa svim ostalim stvarima, pa i sa odanošću. Za naprednjake je vest što su u toj crnoj rupi već bili devedesetih godina, savladali neke veštine koprcanja kojih se ovih dana prisećaju. Ideološki tu nema ničega, tako da je teško videti kako će oni dalje da opstanu. Taj strah pojačan je mislima na traumatičnu mogućnost gubitka moći - mutna slutnja i zebnja. Zajednički imenitelj za sve ove posledice je nered, popuštanje potrebe da se poštuju pravila na kojima društvo, država, kultura i civilizacija počivaju.

Napad je najbolja odbrana i to se polako pretvorilo u standardnu novoradikalsku priču - evo svi nas mrze. Pa, jeste.