"Počelo je s 200 dinara, a završilo...": Kako sam postao zavisnik od kladionice

Blještave reklame ne mogu biti neprimećene na zatamnjenim staklima ili zavesama nekadašnjih izloga, često na najboljim lokacijama. Kladionica u Srbiji ima baš svuda. Nije retkost ni da se dve nalaze u krugu od 100 metara.

U ovoj zemlji koja se zvanično nalazi na drugom mestu u Evropi po broju kladionica po glavi stanovnika, samo je u poslednje 4 godine otvoreno je 17.906 novih kladionica, a u prva tri meseca ove godine čak 2.909.

Prošlogodišnje istraživanje udruženje „Prevent" pokazuje da je 54 odsto mladih u Srbiji igralo igre na sreću u kladionici, slot klubu, ili kazinu. Više od 40 odsto mladih to radi više od četiri puta nedeljno - a 17 odsto to radi svakodnevno.

Jedan od njih godinama je bio i Jovan (pravo ime poznato redakciji).

"Početak je vrlo bezazlen"

Pitali smo ga kako je počeo da se kocka: „Uglavnom se počne rano i vrlo bezazleno. Kad se krene sa izlascima u grad, uvek treba malo više od onog što imaš. I kreneš sa 100, 200 dinara".

A onda je to ovako išlo dalje: „Uopšte ne gledaš utakmice kao ranije, sve vreme nešto računaš. Ne uživaš više u sportu kao sportu. To gledaš kao izvor prihoda. Preko dana fudbal, preko noći NBA, pa se uspavaš, a prva stvar koju radiš kad se probudiš je da gledaš rezultate."

Sve svoje kapacitete sveo je samo na jednu stvar, kaže - na igru na sreću koja donosi nesreću. Jer zavisnici od od kocke u jednom trenutku počinju da se zadužuju:

- Ceo jedan sistem je tu uklopljen, polu kriminalni i polu legalni. Jedna tačka su kladionice, jedna tačka su kamataši, a jedna tačka su ti mučenici koji se nalaze između kladionica i kamataša. Tu su i roditelji, oni naravno na kraju isplaćuju kamatu, oni su ti koji isplaćuju sve.

Kada se zadužio nekoliko puta i to za sume od 10.000 -15.000 evra, više nije mogao da sakrije problem, mada ga je bilo sramota:

- I ti si tu sam. I to jeste sramota, ali nekako je licemerno napravljeno, pa čak i da kažeš da imaš problem sa tom vrstom zavisnosti, ljudi će da ti kažu - treba da se kontrolišeš. Ljudi veruju da imaju kontrolu na tim stvarima.

Ali: „Kako god da igraš, vrlo često želiš da prestaneš to da radiš, jer je to agonija", priča on o svojoj prošlosti.

Jovan se više ne kladi. Bio je zavisnik, lečio se, i već pet i po godina je u apstinenciji. Kaže da je poslednje dve godine zavisnosti - bukvalno svakodnevno igrao neki tiket, i da mu je trebalo par godina da prestane da broji poene igrača.

Ovaj 35-godišnjak priznaje: - Jako je bolno kad čovek krene u neki normalan život bez toga, i onda tek što si normalniji i što si uspešniji, sve te više bole te greške. Kako vreme prolazi sve te više boli vreme koje si uložio i ne možeš da objasniš sebi - čemu sam se ja nadao i da li je moguće da sam bio toliko glup, da sam tako pao.

I Jovan je isprva je mislio da mu ne treba stručna pomoć. Sada zaključuje da se bez toga ne bi izvukao.

Psihijatar: „Ni država ni zdravstveni sistem problem ne shvataju ozbiljno"

- Ujutru kad se vidi u ogledalu, svaki zavisnik se zakune da neće nikad više, a već je za pola sata tamo. To su promene u mozgu koje postaju primarne i postaju jače od svesnog dela koji profiliše naše ponašanje. Ja ne mogu da zamislim da čovek koji nije bolestan može da gleda svoje najmilije koji plaču i mole ga da to ne radi, ili uzima pare od pampers pelena ili mleka za svoju zavisnost", kaže psihijatar Dragan Vukadinović.

On je subspecijalista za bolesti zavisnosti i kaže se i zavisnost od kockanja, kao i sve takve bolesti - veoma teško i veoma dugo leči.

- Potreban je klasičan tretman lekovima i daleko ozbiljnija psihoterapijska i socijalna podrška jer tu imate ozbiljno narušene odnose pacijenta sa porodicom, sa društvom, zaostale zatvorske kazne, zaostale dugove… To zahteva timski rad šire društvene zajednice - objašnjava on.

Međutim, kako kaže, ni država, ni zdravstveni sistem ovaj problem ne shvataju ozbiljno. To vidi po tome što nema puno psihijatara koji se bave lečenjem ove bolesti zavisnosti, jer čak i ti stručnjaci - patološko kockanje smatraju bezobrazlukom. Osim što nema kadra, nema definisanih ni formalnih pravila i protokola po kojima bi se postupalo.

A nema ni tačnih podataka koliko u Srbiji ima zavisnika od ove bolesti koja je zvanično priznata još 1980.

- Ako je kvalifikovano kao bolest, onda ne bi smo smeli ni trebali da razlikujemo pacijenta koji boluje od šećerne bolesti ili karcinoma pluća od osobe koja boluje od bolesti zavisnosti. S druge strane, postoji i logična rigidnost društva da dok neki problem ne dogori do noktiju, uglavnom niko ne reaguje ozbiljno. A to je trenutno priča sa patološkom kockom - kaže ovaj psihijatar.

Vukadinović tvrdi da je za prevenciju kasno i da se mora dobro zamisliti nad aktivnim merama i dovođenjem u red onog što je krajnje dezorganizovano bez ikakve kontrole.

„Velikodušne" kladionice i reklame sa poznatim ličnostima

Država je zakonom o igrama na sreću propisala porez - koji igrač mora da plati za svaki dobitak veći od 11.165 dinara. No, to su preuzele kladionice kako ne bi „opteretila igrače".

Kladionice na šarenijim reklamama nude i raznorazne velike „bonuse": na primer, sve, uključujući i onih 27 online, imaju „bonus dobrodošlice".

A Jovan sa početka priče kaže da nije samo reč o bonusima: „U kladionicama se sada gledaju i utakmice, tu su sad uveli i obroke, tu je kafa jeftinija nego u kafiću. Ima svega, dođi, zabavi se".

On upozorava: „Kad sam prestao da igram, nije me bilo na nalogu nekih 6 meseci, zvali su me iz te kladionice da mi daju 30.000 dinara samo da igram. Ja sam rekao - ne. Nakon toga su zvali još dva puta u razmaku od dve tri nedelje, dizali ponudu, i morao sam da budem bezobrazan".

Takođe prema važećem zakonu, od igara na sreću finansiraju se Crveni krst Srbije, organizacije osoba sa invaliditetom, ustanove socijalne zaštite, sport i omladina i jedinica lokalne samouprave. Tako na brojnim dečijim igralištima i terenima stoje upravo reklame sponzora neke kladionice.

Kampanja: "Krokodili dolaze" u novom ruhu

Otpor reklamiranju kockanja i klađenja stiže sa umetničke scene. U projektu koji je zamislio Aleksandar Janović Jana, koji već godinama radi sa zavisnicima, noseća je pesma Električnog orgazma "Krokodili dolaze" (1981.)

Srđan Gojković- Gile, autor ove pesme i pevač nekadašnjeg benda Električni orgazam, za DW kaže da je motiv bio da se uputi apel glumcima, muzičarima, možda čak i najviše sportistima da ne učestvuju u agresivnim reklamama za razne kockarnice ili kladionice koje se vrlo često nalaze u velikoj blizini škola, ili fakulteta.

- Odmah nakon početka kampanje među prvima se oglasio Đuro (Branko Đurić prim.aut) koji je rekao 'Od danas, pa nadalje i ubuduće ne reklamiram više igre na sreću. Bila je greška, izvinite'. On nije jedini, ima ih još koji su se sami javili - kaže Gile.

On ističe da je veliki broj vrlo poznatih muzičara koji su po matrici snimili svoj deo pesme:

- Čak je tu i Zoran Predin koji je rekao da u Sloveniji ne postoji takva vrsta kladionica, ali je svejedno prihvatio i rekao 'ja pevam zbog vas jer postoje u svim bivšim jugoslovenskim republikama.

Za dve nedelje Korokodili u novom ruhu ima više od 93.000 pregleda. A zašto baš ova pesma?

- Pesma govori o strahu od mračnih sila, i vrlo lako se uklapa u ovu priču gde su takođe neke mračne sile, koje se ne predstavljaju kao takve već kao neke igre na sreću. A onda smo mi to promenili i rekli da su to igre na nesreću, pre svega po mlade ljude - kaže autor Srđan Gojković- Gile.

Država?

Država je najavila izmene zakona o oglašavanju po kome neće biti moguće da se reklame nalaze na otvorenim površinama, niti da ih reklamiraju poznate ličnosti, ali to je još u fazi Nacrta. Izmene i dopune Zakona o igrama na sreću su usvojene krajem prošle godine, ali priređivačima su ostavljeni različiti rokovi za usklađivanje, pa još nema efekata primene.

Uprava za igre na sreću i Ministarstvo finansija nisu odgovorili na naša pitanja koliko ukupno ima kladionica u Srbiji, niti koliko država prihoduje od njih, koliki su njihovi porezi, ali ni u čemu se ogleda zakonom propisana društvena odgovornost kladionica.