"Pametan i normalan narod": Vučić i za miting u Jagodini DELIO GRAĐANE

- To je skup ujedinjenja svih pametnih i normalnih ljudi u Srbiji. Svih ljudi koji ne veruju u obojene revolucije izazvane spolja, koji žele da podrže slobodarsku, samostalnu i nezavisnu Srbiju - poručio je samouvereno predsednik Srbije uoči događaja u Jagodini.Po ko zna koji put Aleksandar Vučić je "dozvolio" građanima Srbije suočavanje s izborom, koji je postao nekako simptomatičan. Pragmatično izabrati "one normalne" u strahu da na vlast ne dođu "oni nenormalni". Sve to skupa liči na one legendarne političke kampanje iz 19. veka u Srbiji, kada su stranački čauši obećavali sve, delili leve cipele i polovinu banke pre izbora, a desne cipele i drugu polovinu novčanice kad pobede. Išla su i tada obećanja tipa "most ćemo vam napraviti"; "ako nema potoka, ima da ga pravimo", "školu ćemo vam napraviti"; "ali, kažu seljaci, dece nemamo";  "ma i decu ćemo vam napraviti", poručivala je vlast. Sada, u 21. veku se priča o pametnom i normalnom narodu lansira da se ne bi pričalo o svemu što u Srbiji ne valja - a to je nedostatak vladavine prava, nepostojanje nezavisnih institucija, nedostatak medijskih sloboda i velika korupcija.Za Vučića se ljudi u Srbiji dele na njegov narod i ostale. Njegova "politika" je delatnost koja donosi opstanak u njoj samoj. Ako može bez življa - odlično. Ako ne, da se to onda probere. Možda zvuči suludo, ali stiče se utisak da je on spreman da brani sebe svim raspoloživim resursima Srbije. Pozivanje na neki normalan narod je uzurpacija tuđih emocija, nepostojeća molitva prema nečemu što se naziva ubitačna podela. Narod je kategorija koja počinje da se buni patološkoj Vučićevoj brizi, a njegov javni govor, da nije prazan i suvišan, da je ozbiljan državnički, da nije svakodnevno blaćenje, morao bi da bude uzdržano obraćanje poštovanim građanima. Ali, narod u Vučićevom shvatanju ne traži poštovanje, već vođenje, a to nije pokušaj za njega, jer on ne zna ni šta bi sa sobom, a kamoli sa narodom.Neprekidno pozivanje na narod jeste traganje za podrškom koje nema, za obožavanjem koje ne postoji, niti je moguće. Prosto je otužna njegova čežnja za pozicijom proroka koji bi umeo i mogao sve, ali ništa ne ume. Pravda je, kažu, spora - to znamo. Kažu i da je dostižna - možda. Kako kad i kako za koga. Narod kaže da svaka lija dolija - da grne ide na česmu dok se ne razbije. S narodom je problem to što je u svom izbornom pravu suveren, dakle neodgovoran, kako se tumačilo u jednom starom srpskom Ustavu. Zato predsednik Republike Srbije polaže zakletvu koja ga obavezuje da čuva i poštuje Ustav i zakone, državni interes i da se uopšte lepo ponaša. E, sa normalnim narodom Vučić hoće da razgovara, iako do sada možda nije stigao. I on da im objasni, jer to do sada niko nije uradio, da je u redu što hoće da žive i rade u Srbiji. To ih već ističe kao kandidate za njegov lični narod. Sledeći korak je da mu poveruju. Drugim rečima: zahtev je prevelik i to više ne ide tako lako.