I AMERIKANCI SE PITAJU Ko će biti SRPSKI ambasador u Vašingtonu?

Najcenjenije diplomate, političari, naučnici, narodni heroji, gradonačelnik glavnog grada - odlazak na mesto ambasadora u Vašingtonu za mnoge je bila kruna karijere. Srbija nema ambasadora od kada je Marko Đurić povučen iz Vašingtona da bi postao ministar spoljnih poslova. Po navodima ovdašnjih medija, Srbija neće odrediti ambasadora u Vašingtonu do kraja izbornog procesa u Americi.

Posao ambasadora nije da stvara, već da sprovodi politiku i na nju eventualno utiče svojim sugestijama. Ambasador može da razjasni američkoj strani naše poglede na izvesne probleme, da blagovremeno i tačno izveštava o tome šta mu sagovornici govore, o klimi koja se stvara i daje sugestije u vezi sa vođenjem naše politike. Ambasador u Vašingtonu treba da poznaje politiku sopstvene zemlje i da ima dobre veze u međunarodnim odnosima, da ima iskustvo i znanje o zemlji u koju dolazi. Udžbenici kažu da je ambasador šef države na maloj teritoriji. Kada on nešto kaže, to je stav države. On nema pravo na lično mišljenje i privatne greške. Da je neophodna restrukturalizacija srpske diplomatije, odnosno nova sistematizacija radnih mesta, odavno je samo u domenu priča. Ljudi se ne šalju prema objektivnim potrebama društva, već zavisno od želja stranke ili samog Ministarstva spoljnih poslova. Recimo, ako pogledamo koliko ima stručnih ekonomskih savetnika u našim ambasadama u svetu, dolazimo do informacije - gotovo da ih nema! A najvažnija ličnost pored ambasadora morao bi da bude ekonomski savetnik, jer su ekonomske informacije od izuzetne važnosti. Takođe, morao bi da se podrazumeva savetnik za kulturu i informacije. Nažalost, imamo relativno čestu situaciju da neke diplomate ne govore kako engleski tako ni bilo koji drugi strani jezik. Izgleda da svoju dužnost shvataju kao zasluženo poklonjeni (više)godišnji odmor.

Ambasadori koji ne govore engleski (isto važi i za ostale diplomate) potpuno su neupotrebljivi. Ako vodite prevodioca sa sobom, ostavljate utisak potpune prevaziđenosti. Ljudi se prosto zgražavaju pred takvim prizorom jer to je opravdano zahtevan svet. Elem, posle silnih lobiranja po celom svetu srpska diplomatija se, oličena u predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, konačno vratila na glavni teren, u zgradu Organizacije Ujedinjenih nacija u Njujorku. Tako je nekako ispod radara prošla možda i činjenica da još nemamo ambasadora u Vašingtonu. Zato što Vučić pokušava, po ko zna koji put, da odigra svoju najomiljeniju ulogu - ulogu žrtve. I to ne svoje lične koju će vazda staviti u prvi plan, nego kao navodni čuvar čitavog srpskog naroda.Koliko puta smo čuli: "ponižavaju nas", "zabadaju nam nož u leđa", "namerno destabilizuju Vučićevu Srbiju" i sličnu kuknjavu? Da paradoks bude veći, na kraju sve preraste u (samo)hvalisanje vladajućih struktura, koje tvrde kako je Srbija danas "poštovana i uvažena zemlja" kojoj "mnogi zavide", što je, naravno, zasluga isključivo predsednika Vučića. Iako tvrdi da vodi politiku popuštanja i izbegavanja provokacija, preosetljivost, koju tako često demonstrira, Vučića neretko vodi u prilično svađalačke seanse. Sve u svemu, sukobi i svađe preko plota uvek su više namenjene unutrašnjoj upotrebi, ali nikako nisu primerene kao deo govora u Ujedinjenim nacijama.Mogući povratak Donalda Trampa na mesto predsednika mogao bi da dovede do velikih promena u spoljnoj politici SAD-a. U tom slučaju, ne isključuje se mogućnost dogovora s Rusijom o Ukrajini, što bi se, direktno odrazilo na Balkan. Za takvu situaciju navija i zvanični Beograd. Jer, svrstavanje uz Putina znači još mekši pristup Vučiću. U tom balkanskom grmlju treba i isčupati novog ambasadora Srbije u Vašingtonu.