OTKRIVAMO: Rani litijumski radovi Zorane M.

Sve je počelo kada je Dragomir Kostić iz sela Bradić podsetio da je, kao predsednik mesne zajednice, bio sa predstavnicima "Rio Tinta" sedam ili osam puta i da su oni tada pričali da deponija mora da se zaliva 24 časa. Ovu njegovu priču je potvrdio i izvršni direktor kompanije "Rio Tinto" Jakob Stausholm koji je objasnio da je projekat "Jadar" prvobitno bio samo jalovište, da su imali samo suvo rešenje i da nisu dovoljno dobro razmislili gde da odlažu otpad i tako preuzeo krivicu na kompaniju za koju radi.

U razgovor se tada uključio i Vučić koji je priznao da bi ovo stvarno uništilo Jadar i naglasio da su, ma šta pričaju danas, ovo rešenje hteli jer je tako bilo najlakše i najjeftinije, ali ih je država naterala da to promene i potroše desetine miliona evra više. Ono što niko nije pitao niti pominjao je sa kim su se tada predstavnici investitora dogovarali kako i šta da rade, odnosno ko je trebalo da kontroliše njihov rad. Da sve nije bilo kako je Vučić zamislio, može se zaključiti iz njegovih odgovora na pitanja o tome kako država može da kontroliše rad "Rio Tinta", u kojima se jasno vidi da zapravo prave kontrole onoga što je u pripremi za iskopavanje litijuma rađeno nije ni bilo.

Ako znamo da su pripremne radnje, razgovori "Rio Tinta" i meštana, kao i čuvena debata u SANU obavljeni za vreme ministarke Mihajlović, jasno je da upravo ona zna kako se i zašto deponija bez bilo kakve najave, razgovora ili objašnjenja spustila pored Jadra, što je izazvalo opravdano uznemirenje i strah kod meštana, stručnjaka i javnosti, o čemu uporno govore ekolozi, ali i stanovnici ovog dela Srbije.

Ako ovome dodamo i činjenicu da je Zorana Mihajlović 2021. godine progurala i to bez bilo kakve rasprave Zakon o rudarstvu za koji i tada i danas stručna javnost tvrdi da ne rešava sistemska pitanja rudarstva, nego probleme i prepreke pred kojim se nađe Rio Tinto, uvodi mogućnost sklapanja posebnog ugovora sa investitorima i omogućava da se iz faze istraživanja pređe u fazu eksploatacije litijuma, onda je jasno da gospođa bivša ministarka građanima Srbije duguje mnogo više od pisanije na društvenim mrežama u kojima objašnjava da rudarenje ne znači automatski i ekološku katastrofu. To znaju svi, ali se pitaju da li je moguće da Srbija preživi katastrofalne posledice onoga što je ministarka Mihajlović radila u svojim mandatima.

Jer, taj Zoranin zakon o rudarenju jeste bio osnova za sve što je "Rio Tinto" dalje radio, a može da bude i argument na eventualnoj arbitraži kojom kompanija preti Srbiji kada god Vučić pod pritiskom nezadovoljnog i uplašenog naroda kaže da neće biti kopanja ako to bude rizik po zdravlje, odnosno da kada je u pitanju primena ekoloških standarda koji čuvaju zdravlje, "Rio Tinto" "mora da bude nateran da ih primeni" i dodaje "ako uopšte uspemo da ih nateramo".

Osim što je nije bilo briga kako će ubrzanje projekta Jadar uticati na zdravlje ljudi, nekadašnja gospođa ministarka će ostati upamćena po tome što je uništila EPS, izgurala famozni "leks Behtel", koji omogućava izgradnju kapitalnih objekata infrastrukture tako što poništava čitav niz sistemskih zakona u oblasti eksproprijacije, planiranja, katastra i omogućava da se mimo javnih nabavki posao od skoro milijardu evra poveri američkoj kompaniji Behtel. Ako ovome dodamo i najave hapšenja njenog životnog partnera Vladimira Atanackovića u tabloidima od kojih na kraju nije bilo ništa, kao i salve uvreda i optužbi koje je istresla na račun dojučerašnjih stranačkih kolega, uključujući i Vučića, koje kao da su svi zaboravili, onda je jasno da je Zorana Mihajlović zaštićena persona koja ne odgovara ni građanima ni pravosuđu.