Zašto bi Srbija trebalo da (ne) veruje u SNS?

Razumne osobe u takvoj situaciji trude se da izglade stvari, da ne provociraju, da otklone sumnje i neslaganja. Ali ne i apsolutisti. Oni hoće da pokore i pripitome. Ova Vlada je baš to, Vučićeva disciplinska čvrga za neposlušan i nezahvalan narod. Sve likove zbog kojih je SNS izgubio glasove u decembarskom izbornom ciklusu, Vučić je strpao u Vladu, po principu - pošto ih niste hteli, sada ćete ih dobiti. I ti isti se sad pojavljuju kao branioci stava da litijum treba kopati i da on ne šteti zdravlju.

Naprednjačka vlast koristi čitav arsenal opravdanja zašto je taj projekat neizbežan, od već milion puta ponovljenih reči da je kompaniju Rio Tinto dovela bivša vlast i da će Srbija platiti milijarde dolara penala ako na to ne pristane, pa do bajkovitih brojki o milijardama dolara profita, u vreme kada sam Rio Tinto govori o daleko skromnijem doprinosu srpskom budžetu. Tako nam vlast vređa misaoni sklop, đuture, grupno, pojedinačno, vređa nas poimence. Pa ipak, na kraju njihovog radnog dana, niko se ne nađe uvređeniji od same vlasti. Zašto im narod ne veruje?

Stanje radnih prava nikada nije bilo gore. Socijalno-ekonomski savet kao institucija koja treba da povezuje radnike, poslodavce i državu gotovo da ne funkcioniše već godinama. Ona samo formalno postoji. Sindikati su izgubili gotovo svu svoju moć i država u takvoj situaciji nema potrebu da izlazi u susret radnicima, a bez veće i opsežnije reakcije i traženja radnika da se njihova prava poboljšaju, do poboljšanja prava neće doći. Srbija je pala za tri poena, te je ove godine na 114. mestu na listi Fridom hausa, organizacije koja dokumentuje stanje ljudskih prava i sloboda u svetu.

Nema tu više nikakve laži, prevare i prikrivanja. Na delu je primitivno-apsolutistički pristup svima i svemu što nije partijsko, pokorno i državno. Ostalo je samo da, sasvim simbolično, nezasiti vladini predstavnici, ljudska prava u Srbiji sažvaću i ispljunu. Na međunarodnom planu će biti primećeno da je Vučić Srbiju doveo u istu ravan sa zemljama trećeg sveta, posebno kada se bude procenjivao napredak Srbije u procesu evrointegracija. Stranački funkcioneri sve bezobzirnije gomilaju funkcije i plate, partijsko zapošljavanje se nastavlja i raste, javna preduzeća se ne sređuju.

Ova vlast represiju obnavlja na nekulturan i prostački način i oni to smatraju sasvim normalnim rasporedom stvari. I zanimljivo, nije prošla nijedna afera u javnosti bez učešća SNS botova, zaduženih za kreiranje javnog mnjenja. Oni su u stanju da od nečeg izrazito negativnog karaktera, kao što je to recimo bila afera Jovanjica a sada iskopavanje litijuma, kreiraju utisak kao o projektu od ključne važnosti za budućnost države.

U nastupu u dvorištu vile MIR, okružen zelenilom i drvećem, ležerno podvrnutih rukava, delovalo je da je Vučić maltene narodu ponudio sebe umesto litijuma. I opet mu je malo ko poverovao. Rasprodato je u Srbiji skoro sve što je vredelo.