Ugrožen uzgoj najunosnije ratarske biljke u Srbiji

To, međutim, nije sve; upravo na obimnijem uzgoju ovog useva zasniva se strategija prilagođavanja poljoprivrede u Srbiji sve intezivnijim klimatskim promenama, pa nesporazumi i nezadovoljstvo deobom prihoda od izvoza ulja mogu ostaviti i trajnije štetne posledice po vojvođanske paore. Suncokret, sve više i soja, su ponos ovdašnjeg ratarstva. Domaće sorte su priznate i cenjene širom sveta, seju se u dvadesetak država, dok se procenjuje da je gotovo sedmina površina na svetu pod ovim usevom zasejana semenom koje je, direktno ili preko prodaje "roditeljskih linija", iz ovdašnjih krajeva.

Naravno da i srpski paore vole da poseju suncokret, umeju i dobro da prate i vode razvoj biljke, uljare su moćne i kapaciteta daleko iznad domaćih potreba. Stalno izvozimo i tako kontinuirano prihodujemo devize. Najmanje su nam potrebne svađe, posebno ako je predmet nesporazuma ono što jeste, a morao bi biti i jasnije naglašen, brend (agrarne) Srbije. Do pre mesec dana, cena suncokretovog ulja na svetskom tržištu je bila niska kao retko kada. Prirodno da su i uljare seljacima isplatile cenu prošlogodišnjeg roda suncokreta primetno nižu nego prethodnih godina, oko 43 dinara za kilogram.

Dve godine ranije cena je povremeno dostizala i 73 dinara. Paori su svakako nezadovoljni i očekuju da bi uljare, ako uspeju da neke količine skuplje plasiraju, trebalo da deo iznenadne dobiti preusmere seljacima. U tom smislu su i pre neki dan poveli medijsku kampanju. Međutim, država se umešala u posao i nekoliko dana, neformalno ali efikasno, zaustavila izvoz. Ne bez osnova, razlog je primetan rast cene ulja na okolnim tržištima unazad mesec dana. Srdžba Crnogoraca i tvrdnja da im je zabranjeno uvoziti iz Srbije, znači, zapravo, da je "Đetićima" presečen sladak posao da ulje kupljeno u Srbiji za najmanje sto dolara po toni višoj ceni, bez troškova transporta, preprodaju u Albaniju ili na Kosovo. Naime trgovci iz Podgorice su samo za prvih šest meseci iz Srbije izvezli 10,2 hiljada tona, mada tamošnji godišnji konzum ne prelazi 8,6 hiljada, koliko su, recimo, i lane iz Srbije uvezli. Jednostavno, bolje su i na vreme prepoznali prilike na tržištima gde se suncokretovo ulje koristi u velikom obimu i zarađivali.Vlada Srbije je to uočila i reagovala, istina kruto. Neformalno, ali efikasno je privremeno stornirala izvoz, pa desetak dana cisterne sa uljem nisu prelazile granicu. Ideja je bila da se domaće uljare i izvoznici presaberu i bolje organizuju inoplasman. Seljaci, pak, prateći svetske tokove su, ne bez osnova, pomislili da bi od uvećanih svetskih cena nešto i njima trebalo da kapne.

Suvlasništvo nad uljarama

Ostaje da se vidi kako će se snaći srpski izvoznci i uljare, hoće li uspeti da po višoj ceni prodaju veće količine i deo dodatne zarade preusmere paorima od čijeg primarnog proizvoda zavisi ceo lanac. Blizu 80 odsto troškova uljara su isplate suncokreta seljacima i zadrugama, a kako je suncokret roba za čije lagerovanje seljak nema uslova prinuđen je da je odmah posle žetve preda, često i proda, prerađivaču. Time je seljak u zavisnoj, moglo bi se reći i podređenoj poziciji spram prerađivača i stalno ima utisak da je zakinut, posebno od izvoznih prihoda.

U zapadnoevropskim državama nezgodna pozicija se izbegava uvođenjem seljaka u suvlasništvo nad uljarama, klanicama, mlekarama, pa se prihod deli između suvlasnika, a ne da prerađivaču-trgovcu pripadne ceo prihod od finalne prodaje, potom on, bezmalo prema nahođenju, deo novca dodeli uzgajivaču suncokreta.

No, privatizacija u Srbiji nije išla putem uvođenja paora u suvlasništvo nad prerađivačkim postrojenjima i sada ceo lanac previše zavisi od prerađivača, odnosno njegove potrebe da dobrom cenom vezuje paore za sebe i tako obezbeđuje sirovinu i za naredne godine. Situacijom se koristi i država, uvek spremna da se umeša u ekonomiju i svojim odlukom navodno pomogne. Zapravo, vlast donese odluku koja će joj doneti više glasova i popularnosti. Aktuelna nevolja sa situacijom je tim nepovoljnija što ratari planiraju da se klimatskim promenama prilagode tako što će više sejati rane sorte, pogotovo ječma i pšenice, čime će žetvu pomereti na sredinu, odnosno kraj juna. Možda i ranije.Odmah čim skinu rod na istim njivama bi posejali suncokret za čiji uzgoj je dovoljno sto dana. Plan pokazuje da bi seljaci žetvu suncokreta obavili krajem septembra, pa bi ceo oktobar ostao za pripremu zemljišta i novu setvu pšenice. Tako bi se ostvario davnašnji san poljoprivrednika o dve žetve na istoj parceli tokom jedne kalendarske godine. Međutim, ako seljak i nadalje ostane sa sumnjom da je u celom poslu dobrano zakinut, teško da će pristati na uzgoj ove biljke u drugoj žetvi na pšeničnoj parceli. Nije lud pristati na to da godišnje umesto jednom bude dva puta nasamaren. Svađe nam nisu potrebne, ali njih neće biti jedino ako se poboljša pozicija paora u celom proizvodnom lancu i seljak dovede u poziciju proizvođača ravnopravnog drugima.