VUČIĆEVA SRBIJA Daruje se HRANA kojoj ističe ROK trajanja

Ko sme da zameri bogatima na velikodušnosti, rekli biste. Šta god mislili o koncentraciji bogatstva i moći u rukama malobrojne globalne elite, svakako biste pozdravili takvu humanost.

Navukla se "moćna Srbija" na kilogram šećera, flašu ulja, kesu testenine, paštetu, konzervu sardina, mesni narezak, 2 kokošje supe (Podravka - budi Srbin), to je Srbija Aleksandra Vučića. Kao da je izborna kampanja u punom jeku, samo što nema izbora. Ali, siromašni nešto osećaju, sprema se. Srbija je zemlja staraca, a ubrzano ostaje bez žitelja kojih ima najviše. Oni ionako ne računaju na neku daleku budućnost, to je nepouzdana projekcija bilo čijeg opstanka. Daj samo danas. A  za penzionere, vreme postoji kao maglovito sećanje na prošlost. Kakav rok trajanja.

Prethodne laži možda je već izbrisalo vreme, mnogi nisu dočekali priliku da se bar još jednom suoče sa svojim dobrotvorom. Šta, recimo, penzioneri očekuju od čoveka koji ih je nutkao šumećim vitaminima, ako mu neprestano pomažu da očuva apsolutnu vlast. Zatrpani su novim slojevima besmisla, pohlepe, kako bi se prikrio zadah raspadanja čitavog društva. Krkobabić srednji je svojevremeno čestitao penzionerima "što su se dobrovoljno odrekli dela penzija, što jedno vreme neće biti u stanju da kupuju darove za svoje unuke, ali su bar spasli svoju državu". Poručio im je da ne čekaju poštara ako ne glasaju za Vučića.Neki zagriženi među ekonomski ugroženima i dalje uzdižu "sina Srbije" u nebesa i sa neobjašnjivim podaničkim elanom džedže ispred televizora osluškujući njegove svakodnevne govorancije. Vučić je, činjenica, izgovorio mnoge laži i njegov rečnik je prepun neispunjenih obećanja. U Srbiji sve ima svoju cenu, ma koliko ona u kupovini ljudi bila oborena, tačnije, sa natpisom "na akciji".

Apokaliptične scene građana, koji se tuku u marketima zbog proizvoda koji su na popustu, postaju prepoznatljiv otisak vlasti ovog režima. Nasilje uživo za jeftinije piliće, stajanje u redovima četiri sata za čokoladu od 90 dinara, otimanje za jeftinije banane, jeftin šećer, samo su neki od borbenih prizora, koje sve češće imamo prilike da vidimo u poslednjih nekoliko godina u marketima širom Srbije.

I sve to samo zato da bi se ostvareni prihodi slivali ka gornjim slojevima društva, uz učestalo negiranje da se to zaista dešava. Inače, novoradikali su na vlast došli, setimo se, obećavajući hleb za 3 dinara. To je, naravno, bila demagogija. Kada pokušava da objasni talas protesta po Srbiji, taj neshvatljivo izabrani predsednik će reći da su građani pod uticajem medija stekli utisak da stvari stoje mnogo gore nešto što je zaista slučaj. "Tajkunski" mediji po Vučiću izveštavaju samo o lošim stvarima, a ignorišu činjenicu da ulazimo u novo zlatno doba, da nikada nismo bili ekonomski uspešniji, da plate i penzije nikada nisu bile veće.

Vučić se svojski trudio da marginalizuje političku svest ljudi sve nesigurnijim položajem građana i ispiranjem mozga javnosti. Od kada je na vlasti on nikada nije pomenuo demokratiju. Naprotiv. Govorio je da će večno da vlada, da niko ne može da ga pobedi na izborima, da samo on sam može da ode, kad mu se hoće. Za to vreme kupovna moć u Srbiji opada maltene svakog sata, cene lete u nebo, inflacija samo što se nije otela i Siniši Malom i tako ugasila iluziju da bilo šta imamo. Ali, to je Vučićev vrednosni haos, u kome narod nema svest o sebi niti o tome kome je prepustio svoju sudbinu.