SNS veruje da je narod stranačko vlasništvo

Nema nikakve sumnje da se u kabinetu Aleksandra Vučića, ali i među viđenijim naprednjacima razmišljalo da li su izbori u decembru bili pametna odluka, s obzirom na bremenite probleme sa kojima se suočavaju.

Krušik, Jovanjica, helikopter, naplatna rampa Doljevac, poklanjanje zemljišta za Beograd na vodi, rušenje u Savamali, Rio Tinto, Telekom, Belivuk, Banjska, fantomski glasači, izborna krađa. Vlast je ozbiljan napor uložila u gašenju tih "požara" . Aktera je bilo mnogo, a branilac, zna se, samo jedan.

Aleksandar Vučić bi najradije voleo da ujedini Srbiju, ali u apsolutnoj poslušnosti prema vladajućem režimu. Pošto mu to ne uspeva, on, kao i svaki političar diktatorskih sklonosti, smatra da je društvo nestabilno samo onda kada je njegova vlast nestabilna.

Stoga svake demonstracije njemu simbolišu nestabilnost koja može da se poveća, što ga primorava da učesnike svakih protesta etiketira pred ostatkom Srbije kao uzrok nestabilnosti, a ne kao reakciju na dugogodišnju lošu upravu.

Poniženje je nemoć, emocija koja je pre svega posledica osećanja da više nemate kontrolu nad svojim životom. To očigledno važi za pristalice vladajuće stranke. Režimi koji su uspostavili kulturu poniženja postaju izrazito destruktivni i prema sebi i prema svojim komšijama (državama), koje vide kao vinovnike poniženja. 

Pri dnu piramide vlasti, pritisak poniženja je, međutim, veći. Tu stranka i javni sektor, neraskidivo povezani, zajedno počinju da spreče urušavanje bolne zablude o spasu. Problem je u činjenici da režim ima svu moć da svoju viziju etike, ako treba i golom silom, nametne kao obavezujuću.

Članove i birače SNS-a u celini, koji žive loše, možete jedno vreme održavati na okupu obećanjima, ponavljajući kako nas država blagostanja čeka iza ugla, čim prođe još jedna najteža godina. I to može neko vreme da prolazi na opštem nivou, pod pretnjom gladi, spoljnim i unutrašnjim neprijateljem, rata, građani glasači će otrpeti još jednu godinu u kojoj se teško živi, ali se ipak živi.

Ali, problem je sa malim ličnim koristima. Poslom koji je građaninu lično obećao lokalni SNS poverenik. Tu se oslikava "kultura" poniženja naroda Srbije. Jer, kako drugačije objasniti odvođenje ljudi na mitinge, primoravanje na promenu adrese. To ih kvalifikuje kao kandidate za Vučićev narod.

Ni sam Vučić nije baš radostan kada neka njegova "spasilačka akcija" u javnosti nije dobro prošla. Na narod se opasno naljuti jer, eto, takav je da mu se ne može ugoditi. I savršenom nađe manu. Pošto je nakaradna svest naroda takva kakva jeste, Vučić je narod podelio na onaj pravi i onaj uobraženi koji se najviše sprda nekom "humanom podvigu" vlasti.

Vučić je pokazao da između njega i naroda ne sme stajati ništa. On je jedini i apsolutni, a zapravo samoproglašeni tumač želja i volje naroda. U tom smislu, podela vlasti zajedno sa svim svojim institucijama za njega je višak i gubitak vremena. A pogotovo su višak ustanove gde se polažu računi i povlače granice moći.