Hram uspenja sv. Žeksa

Na čitav kraj nasrnula je veličinom i adresom sebi zajamčila važnost. Кao da je ostatak naselja učinila svojom pozadinom, pa je to sad njegov prednji plan, početak ili kraj Dedinja, kako se uzme. Golemija od svake vile, glomazna čak i za palatu ambasadora najmoćnije zemlje na svetu, njenih 6.000 kvadrata pritežava pravu koje dolikuje predsednicima, patrijarsima i kraljevima. Uzori su joj javne građevine od posebnog sekularnog i religioznog značaja, ali je nejasno da li je dvor, palata ili kakav uvrnuti hram, nešto između ili sve to zajedno. A mogla bi biti i zgrada Vrhovnog suda, Gradska skupština, berza, hotel sa sedam zvezdica, u nekoj budućnosti pravilno postrojenih vrednosti, recimo, Arhiv medijske manipulacije ili Muzej sunovrata Srbije.

Svakako je na toj kući smešano državno i privatno, po ovdašnjem običaju da su između ta dva zbrisane granice. Jer, kada se oslabe i unište ustanove države, jedna od prvih posledica je da lična korist i poslovi uortačenih privatnika nadmaše sve poslove od opšteg interesa. Društvo kliza iz građanskog u prirodno stanje, država se srozava na kartelski supstitut, a vlast preuzimaju figure paradržavnog preduzetništva. Najjači među njima retko odole osećanju svemoći, a nije zanemarljiva ni samoobmana poistovećenja s državom po modelu L’État, c’est moi kralja Luja XIV, koji je velelepnim građevinama u stilu klasicizma gradio prestiž i uzdizao svoju vladavinu. Onda nimalo slučajno domovi privatnih lica lako zaliče na upravna državna, kraljevska, pa i crkvena zdanja, čak podsete na Belu kuću u Vašingtonu, čijih šest spratova, 132 sobe i 35 kupatila obuhvataju manje od 6.000 m2. A možda je ideja vodilja za kuću na Topčiderskoj zvezdi stvarno potekla iz Bele kuće? Ili je, sasvim konkretno, nadahnuta nostalgičnim pozivom njenog bivšeg stanara Trampa da se neoklasicizam primenjuje na svim federalnim zgradama Amerike, pa što da ne i na jednoj kući u tobož evroatlantskim integracijama upravljenoj Srbiji? Ili je inspiracija manje konkretna, a više bajkovita, kao npr. arhetipske slike raskošnog života dvorjana u doba Кralja Sunca, dok veći deo stanovništva živi u mraku i siromaštvu?

Ali netačno, nije od Trampa i nije iz Amerike. Niti od Luja XIV. Nadahnuće je došlo iz antičke Grčke i Rima, kako otkrivaju autori u opisu svoga projekta: "Nova kuća srpskog medijskog magnata Željka Mitrovića, koju je projektovao beogradski M Enterijer, proizašla je iz glavne želje investitora i glavnog idejnog tvorca uz aktivnu podršku tima arhitekata da pokrene talas obnove antičkog kulturnog nasleđa u svojoj zemlji u kome bi svi podjednako uživali, kako iznutra tako i spolja."

Slike uživanja "svih" iz unutrašnjosti ovog doma će se verovatno tek uživo prenositi, ali "glavna želja investitora i glavnog idejnog tvorca" da se pokrene "talas obnove antičkog kulturnog nasleđa" glavinja lavirintima prošlosti. Ne samo zato što je pluskvamperfekt nadredio sadašnjosti pa tako i svim dostignućima savremene estetike i stilistike. Već i zato što se već punu deceniju taj talas diže uvis i snaži izgradnjom kuća u duhu starlet-arhitekture, koje se blagonaklono krste i odviše laskavim imenom "parižanke" i duhovitijim "cecesija". Bivši sportisti i drugi trudoljubivi privatnici, uz sasluženje arhitekata, urbanista i zaštitara, uveliko obnavljaju "antičko kulturno nasleđe" obiljem profitabilnih tvorevina uzidanih u fasadne nizove ulica Vračara, Dorćola, Dedinja i dr. Po epigonstvu i upućenosti na spoljašnji blesak, takva su dela stanište kiča i mrtav rukavac u slivu domaće arhitekture.