Kako smo iz srpskog sporta oterali Vidića i Mirotića? I to nije sve...

Kad spomenete sport u Srbiji, većina ljudi počinje da oseća nekakvu teskobu i neizvesnost u pogledu njegove neposredne budućnosti, a mali broj pokušava da objasni u čemu je zapravo problem. Cela stvar ostaje nemušta, nedorečena i uopšte ne možete da razumete o čemu se radi. Odjednom, u sportu postoje podobni i oni drugi.

Ako ovako nastavimo, sport će u Srbiji dobiti novu dimenziju, nestaće gledaoci, a onda igrači, treneri, maseri i stative, prečke, bele tačke, koševi... Ofsajd i tri sekunde u reketu nam neće ukinuti. Mi smo tu odavno. Kako smo uspeli da oteramo jednog Nemanju Vidića, Nikolu Mirotića, Duška Vujoševića, Vladu Divca... Obično se kaže da svuda ima ovakvih blesavih stvari na političkoj sceni, da su u pitanju samo nijanse. Nije problem razumeti da vlast ima potrebu da se identifikuje, ili da se uspostavlja i preko sporta, ali je preterivanje u tome kao sve ovo nesretno preterivanje sa rekvizitama moći, ili sa identifikacijama, vodi i košarku i fudbal, vaterpolo, rukomet, u propast. Ili, kako je to plastično objasnio Bogdan Tirnanić u vreme vrhunca jugoslovenske košarke, kakva država takav i sport, ili da je za timsku igru, pobedničku, potrebna i misija, a ne samo pare.

Potpuno je suluda ideja da država može postati ugledna tako što će njeni sportisti osvojiti prvo mesto u bilo čemu, tipa "koliko su košarkaši samo učinili za ugled Srbije"! Superstar Mančester junajteda zauvek je Užičanin Nemanja Vidić. Strašni štoper, tri puta najbolji igrač Premijer lige. Kapiten Ferdinandu, Skolsu, Gigsu, Ronaldu... Vidić je javno i žustro izneo svoj stav o stanju u srpskom fudbalu. Govorio je o katastrofi do koje su doveli ljudi - neznalice, servilni podanici i kriminalci, ambiciozni dunsteri. Vlade Divac oteo je 1990. hrvatsku zastavu jednom hrvatskom iseljeniku (insistirajući na prisustvu samo jedne, jugoslovenske). Tadašnja generacija navijača zemlje sa brdovitog Balkana proslavljala ga je i slavila kao heroja. Sada ga više ne slave. 

Nikola Mirotić. Ko je taj ili još bolje, šta je to što mu preti? S pravom se pita i Partizan, tražeći od nesuđenog velikog pojačanja da im izrekne imena. Međutim, zanemaruje se bitna činjenica, da je ovo zemlja laži i prevara. Šta bi Mirotić dobio da se s tim bakće u zemlji pravne žabokrečine, gde mu ni famozna zaštita s Andrićevog venca, na koju se crno-beli pozivaju kao na pravni akt najveće snage, nije dovoljna da shvati da je bezbedan. Predsednik jedne države da garantuje sigurnost jednom sportisti. Takve stvari, ili barem slične, dešavale su se za vreme Svetskog prvenstva u fudbalu u Argentini, 1978. godine.

Sportisti u Srbiji moraju da pokažu da se na njih režim uvek može osloniti. U suprotnom, čeka ih "topli zec", u najboljem slučaju, zaborav i večna tišina. Zato se naše društvo deli na privilegovane i na tlačene. Nikome ni u jednoj našoj reprezentaciji (još uvek) ne smeta ništa što se u našoj zemlji događa. Za sportiste je jednovlašće u zemlji koju predstavljaju stvar sasvim prirodna i odlična, barem za njih: jedan čovek je sve. Ako si vrhunski sportista, da mu se vrhunski pokoravaš i da ne dovodiš u pitanje ništa što više biće radi, a biće je blagorodno pa će da nagradi.

I tako će u Srbiji i dalje da bude sve manje pobednika, a sve više slavlja. I to onog patetičnog, sa suzama koje teku, a one dolaze obično posle nekog totalnog debakla. Ne mora da bude Mundobasket, ali može.