Koliko košta da sve zaboravite?

Vidim da ste pametan čovek, i vi i svi ovi ljudi koji su došli sa vama. Niste vi kao oni, to mi je odmah bilo jasno, rekao sam to i mojim zaposlenima. Oni znaju samo da lešinare, a vi ste pristojni ljudi, domaćini, samo ste zavedeni lažima ovih hijena. Da, drogirane hijene, lepo je rekao onaj jedan moj radnik.

Kako to mislite što smo vas nazivali pijanom i drogiranom ruljom? Ja to nisam nikad rekao. Ko, on je to rekao? Kad? On jeste moj prijatelj i častan čovek, ali nisam gledao tu emisiju. Znate, neko mora i da radi.

Ali, pustimo sad to. Među vama vidim i naše bake i deke, vidim puno majki. Vi ste nam najvažniji. Jasno mi je da ste uznemireni, svi smo uznemireni. I ja sam uznemiren, 200 puta dnevno hoće da me ubiju, zbog toga nikad niste izašli... Ali, neću dozvoliti da oni pobede, grobovi moji i moje dece boriće se protiv tih Ustaša.Uostalom, lepo kaže onaj moj prijatelj režiser, kad neko ubije dete, svi se zgroze, sem Hrvata. Ne ruše oni ovaj restoran zbog mene, nego ruše mene zato što hoće da preuzmu restoran.

Ovo mi je vrlo važno da vam kažem, kako biste me razumeli: mi smo već mnoge stvari uradili, za razliku od njih. Odmah smo uklonili sav otrov iz restorana. Ko je mogao da pomisli da će oni monstrumi da uzmu taj otrov i sve ono da počine?
Ujedno, ja sam odmah doneo mere - raspisali smo poziv i za druge restorane da predaju otrov, ako imaju. Znate li koliko smo života spasili na ovaj način? To niko neće moći da sračuna. A to smo uradili zato što mi brinemo o deci, brinemo o njihovim majkama, bakama i dekama. Oni brinu samo o svom džepu.

Šta kažete, onaj monstrum je imao gomilu otrova kod kuće i za to se znalo? Da vam kažem, juče nam je jedan čovek predao bojni otrov iz Prvog svetskog rata, i hvala mu na tome. Baš sam se iznenadio, ali i šokirao. Znate li koliko je to tek bilo opasno?
I, samo da znate, ne možemo da se cenjkamo, nije ovo fontana želja. Mi vodimo ozbiljan restoran, mi smo veoma ozbiljni ljudi, i ja znam da vi to znate. A to zna i velika većina ljudi, to znaju majke, bake i deke. Ali, ne možemo da se cenjkamo. To što tražite od mene, nešto možete da dobijete, o nekim stvarima možemo da pričamo, a neke stvari vam ne dam.

Evo, otpustićemo dečijeg animatora. Kuvara i šefa obezbeđenja vam ne damo. Decenijama su sa nama... Znam da je kuvar držao otrov u kuhinji, ali ne mogu ja da mu zabranim da tu drži otrov, ovo je privatni lokal, može da drži šta hoće, ja u to ne smem da se mešam.

Šta kažete, već je postojalo mnogo prijava? Pa ja znam za ljude koji imaju i po 70 prijava, šta da se radi, takvo je vreme. Važno je da sistem nije zakazao, i to svi ovde vrlo dobro znate.Nego, evo, da budem sasvim fer i molim vas sve da me pažljivo saslušate, jer se ovo tiče vašeg života. Ovo je moja ponuda vama: daću vam za tri meseca 5,5% od vaše plate i od Nove godine još 10%. Našim dragim bakama i dekama daću 21%, i sa onih ranijih 21%, to vam je 45% kumulativno.

Ne brinite, imamo mi para, šta je to za nas.

Je l' dogovoreno? Ali, nemojte još na to da odgovorite, to nije cela moja ponuda.
Evo, za našu decu - 10.000 dinara po komadu deteta, i to će naše majke da prime u ime dece. I još 100.000 vaučera da putujete. Evo i hleb jeftiniji za tri dinara.

Ja sam baš sinoć računao, mogu da vam kažem i koliko je sve ovo zajedno po glavi stanovnika za sve pobijene – ako ste fer, priznaćete da niko nikad i nigde u svetu nije dao toliko koliko daje naša firma vama, a takve stvari se događaju svuda.Jesmo li se dogovorili?

(Transkript ovog razgovora je isključivo plod mašte autora. Sve sličnosti sa stvarnim ličnostima i događajima su slučajne, što verovatno ne treba ni pominjati, jer je nezamislivo da se o takvim stvarima uopšte može razgovarati na ovaj način.)

Radmilo Marković, novinar BIRN-a i Vremena