Zdravlje nacije u rukama alave vlasti i volontera

Izgleda da je tokom prethodne decenije naprednjačkoj vlasti promakao podatak da građani čekaju i po nekoliko godina na elementarne zdravstvene usluge, ali su to baš prošle nedelje nekako primetili. Prebrojali su specijaliste, zaključili da čak u 11 oblasti nedostaje kadar i izvukli iz šešira rešenje – od sada će država određivati šta će koji lekar da specijalizira (recept preuzet sa Кube iz pedesetih prošlog veka) bez obzira na to da li specijaliziraju o državnom ili sopstvenom trošku. I nije bitno da li je neko upisao medicinu sa namerom da se bavi epidemiologijom (to može i ako nema mirnu ruku) ubuduće će, ukoliko država tako odluči, morati da se bavi mikrohirurgijom.- Кljučna razlika u ishodima tako nametnutih specijalizacija je to koliko su ljudi motivisani da se obrazuju. Sigurno je da će oni koji dobiju specijalizaciju koju žele biti daleko uspešniji u svojoj struci. Postoje sklonosti, postoje ambicije i postoji unutrašnja motivacija koju treba podržati. Mi govorimo o lekarima koji su već prošli najmanje šest godina formalnog obrazovanja, a to je više nego dovoljno da se razvije unutrašnji poriv i da u sebi otkriju talenat koji žele da razviju dalje - kaže dr Dragoslav Popović, savetnik Unicefa za javno zdravlje.
Ukoliko se pokaže da ta vrsta prinude i nije baš najbolje rešenje, sadašnji reformatori imaju i plan B za relativizovanje krize - moći će ponovo da upere prst u pravog krivca, bivšeg ministra zdravlja Tomicu Milosavljevića koji je svojevremeno ukinuo specijalizacije i koji se i danas koristi kao alibi za haos u zdravstvu. Pri tome nema sumnje da je njegova odluka bila jedna od najštetnijih u sferi planiranja zdravstvenog sistema, ali je ona na snagu stupila 2003, ukinuta je 2007. godine i teško da bi mogla da se dovede u vezu sa činjenicom da u ovom trenutku 823 pacijenta čekaju na magnetnu rezonancu glave u specijalističkoj bolnici za cerebrovaskularne bolesti "Sveti Sava".
To što bolnica koja bi trebalo da predupredi moždani udar nema mogućnost da godinu dana svojim pacijentima obezbedi osnovnu dijagnostiku (Ministarstvo zdravlja tvrdi da su nam deficitarni i radiolozi), ni na koji način ne može biti posledica gluposti koja je okončana pre 16 godina. Posebno ne imajući u vidu da smo od tada imali četiri ministra zdravlja, da je jedna od njih bila Slavica Đukić Dejanović koja je još 2012. napravila spisak deficitarnih specijalnosti i odobrila 553 specijalizacije, među kojima 28 radiologa i 32 anesteziologa.
I zato se ipak mora postaviti pitanje šta je Zlatibor Lončar uradio tokom osam godina svog mandata (specijalizacija traje četiri do šest godina, što znači da je imao vremena da nadoknadi sve deficite), kada je svoj mandat zvanično završio sa manjkom specijalista u sledećim oblastima: anesteziologija, reanimatologija i intenzivna medicina, opšta medicina, patologija, medicinska mikrobiologija, transfuziologija, fizikalna medicina i rehabilitacija, palijativna medicina, pedijatrija, radiologija, medicina rada i medicina sporta. Takođe, zašto se među tim deficitarnim specijalizacijama ne nalaze ortopedi čiji pacijenti 10 godina čekaju na operaciju kolena ili oftalmolozi koji imaju trogodišnje liste čekanja za operaciju katarakte? Da li samo zbog manjka anesteziologa ili su (zvuči verovatnije) i naprednjački ministri u proteklih 12 godina ozbiljno zabrljali?
Takođe se mora postaviti i pitanje a šta to radi aktuelna ministarka Danica Grujičić, kada najavljuje (odnosno njen državni sekretar Mirsad Đerlek) da će ubuduće ne samo lekari koje plaća država ili ustanova za koju rade, već i oni koji volontiraju i pritom sami sebi plaćaju specijalizaciju u iznosu od više hiljada evra, morati da se odluče za jednu od deficitarnih grana. Preciznije, da o sopstvenom trošku ispravljaju propuste države koja nije obezbedila novac za školovanje deficitarnih lekara, ali ga je ne trepnuvši isporučila za vojne specijalce sa završenom osnovnom školom.