Robovlasničko društvo zlatnog doba

Istog dana, primljena je u Urgentni klinički centar Niš u veoma lošem stanju, sa razdirućim bolovima u grudima. Nekoliko sati kasnije, preminula je tokom komplikovane hiruške intervencije i pored svih nastojanja i pokušaja reanimacije doktora u Kliničkom centru Niš da joj spasu život. Tromb je bio suviše veliki, razorio je krvni sud. Nažalost, stigla je suviše kasno da bi moglo da joj se pomogne.

O tome je jedan novinar počeo da piše nakon pet dana, jer je tek tada saznao za smrt nesrećne mlade žene u fabrici Aster tekstil. Odmah je poslao pitanja rukovodstvu fabrike o okolnostima smrti i čekao njihov odgovor, kako i treba pre nego što se tako strašna vest objavi.U pisanom odgovoru iz kompanije se navodi iskreno žaljenje zbog smrti A.I. zatim podatak da je koleginica iz neposrednog radnog okruženja preminule radnice "primetila da A. I. deluje slabo, zbog čega je obavestila lice za bezbednost i zdravlje na radu u kompaniji, koje je odmah pozvalo Hitnu pomoć". Rukovodstvo kompanije saopštava da je procedura zaštite na radu strogo poštovana, da nije tačna informacija o zabrani da A. I. ode na pregled, da je sve vreme imala pratnju stručnjaka zaštite na radu. U odgovoru rukovodstva kompanije se navodi da su sva lica iz Aster tekstila, bez obzira na njihova radna mesta ili položaj, reagovala na "najsavesniji mogući način i u najkraćem vremenskom roku, pružajući svu moguću pomoć našoj dragoj koleginici A. I.". Ovu vest nije objavio ni jedan niški portal. Smrt od infarkta žene od 39 godina na radnom mestu, u fabrici nije bila dovoljno važna vest?! Ili je Niš toliko veliki grad da se to nije pročulo?
Kasnije su svi preneli priču novinara sa portala N1, a zatim i detaljno saopštenje koje je objavio UKC Niš. Ispod novinskih tekstova se oglašavaju sadašnje i bivše radnice fabrike Aster, Leoni i sličnih. U svim tim stranim kompanijama koje su najavljivane i otvarane kao kapitalne investicije, kao sigurna radna mesta za, uglavnom žene iz tih gradova i okoline, uslovi za rad su katastrofalni. Radnice se vređaju, ponižavaju, izrabljuju. Njihove nadzornice, kontrolorke, menadžeri proizvodnje, stručnjaci za normu i supervizori, su uglavnom žene. Da, naše žene iz istih gradova koje su se dokopale sile i moći i tretiraju radnice kao roblje. Bez razumevanja da li su zdrave ili bolesne, da li im je potrebno bolovanje ili ne. Ako odu na bolovanje, ionako bedna plata će im biti još manja, a izgubiće pravo i na godišnji odmor.

One moraju da rade iako je u fabričkim halama zagušljivo i vruće, jer klima uređaji ne rade, meri im se svaki sekund i odlazak u toalet, a norme su toliko visoke, da i najbrže i najsposobnije pre kolabiraju nego što je postignu. O tome svedoče ona bolesnička kolica na izlazu iz fabričkih hala koja smo poslednjih dana mogli da vidimo na društvenim mrežama. Pa sigurno ne bi tu stajala da nisu potrebna toliko često. Bez obzira koliko se loše oseća, radnica se vraća na posao, sem ako je ne odveze Hitna pomoć. Ako se slučajno pokvari neka mašina, obavezno su one krive. Radnicama koje se vrate sa porodiljskog bolovanja preti se da će, ako ne potpišu ugovor kojim pristaju na rad prekovremeno i subotom, dobiti momentalni otkaz. U Asteru su ostali samo oni koji nemaju gde i koji se bore za egzistenciju, pa moraju da ćute i trpe raznorazna poniženja i uvrede.
Verovatno će narednih dana tabloidi izaći sa udarnim naslovima, sa kopanjem do najsitnijih detalja po životu preminule i njenoj porodici. Oglasiće se upućene komšinice koje uvek znaju da objasne kako je tačno bilo. Verovatno će se objaviti i njeno puno ime i prezime i ko je ostao u ožalošćenoj porodici. Porodica se nije oglasila do sada, što je i razumljivo. Makar je sahranjena na miru bez tabloidnih slika kao obaveznih pratećih rekvizita. A i sve se dešavalo nekako uoči osmog marta. A taj važni praznik je samo jednom godišnje pa ga valja proslaviti veselo. Malo ko se u Srbiji pretereno uzbudio zbog smrti jedne žene. Bar dok se, uz "paradu pijanstva i kiča" ne proslavi osmi mart. I Aster tekstil je na društvenim mrežama objavio fotografiju svojih zaposlenih na radnom mestu koje deluju zadovoljno i srećno. Za slikanje naravno.

Jedna žena manje u Srbiji. Dobila je infarkt na radnom mestu, u fabričkoj hali. Valjda će kompanija dati porodici neku otpremninu. Možda čak i stipendiju jednom detetu ako porodica ne bude pravila probleme. Ne znamo kako je prošla porodica pokojne Danke iz Leonija u Kraljevu. Čuli smo da se rukovodstvo Leonija, lepim rečima oprostilo od svoje drage koleginice Danke, koja se "slučajno okliznula" i polomila nogu, a zatim, nakon četiri dana preminula. Aster tekstil u Nišu. Sećate li se, to je ona fabrika gde je Vučić pitao stranog partnera iz Turske da li je zadovoljan našim ženama?
Ne zna se kakav je odgovor bio. Ali ne, nisu Turci krivi i ne kinje oni radnice u ovoj fabrici, već to čine njihovi rukovodioci iz Srbije. Što je još strašnije, većinu u rukovodstvu čine žene, kao što su i većina zaposlenih žene. Da parafraziramo, ovde je "žena ženi vuk". A nedavno su se neki silni vukovi odjednom pojavili na slikama, bilbordima, šoljama...svakom zgodnom mestu, da pokažu ljubav i daju podršku velikom vođi koji je upravo doveo te "velike" strane investitore da izrabljuju jeftinu radnu snagu u Srbiji, kako bi postala "ekonomski tigar".

Dr Slavica Plavšić