Džuboks država i njena omladina

Čak 75% anketiranih mladih ljudi želi da ode iz Srbije. Na dnu lestvice je Rumunija sa svega 30% mladih koji žele da odu iz te zemlje.

Zašto? Razlog je pre svega siromaštvo i odsustvo perspektive, odnosno uočljiva nejednakost i rizik od siromaštva daleko iznad evropskog proseka.

Kako kaže studija Fiskalnog saveta, deca i mladi do 18 godina predstavljaju najugroženiju starosnu grupaciju u Srbiji (a ne penzioneri, kako se misli) sa stopom rizika siromaštva od preko 24%, što je osetno više nego za opštu populaciju, koja iznosi 21,7%.

Prioritet svih prioriteta, smatra Fiskalni savet, jeste hitno smanjenje siromaštva dece, a to se postiže tako što će se u budžetu za iduću godinu predvideti da se dečji dodaci povećaju za 20%, a broj obuhvaćene dece podigne sa 245.000 na 415.000. To iznosi oko 120 miliona evra.

Mali novac da se broj dece i mladih koji se izvlače iz teškog siromaštva poveća za dve trećine i da bar koliko-toliko žive kao ljudi. Ali ne - novac je trošen na sve moguće besmislene i nenormalne načine, bacan je na nas "helikopter mani", sprovođeni infrastrukturni radovi (od kojih su mnogi i potrebni) a da se ne zna po kojoj ceni i koliko se ko u te cene ugrađivao i koliko smo se i pod kojim uslovima kod Kineza i Arapa zaduživali.

Srbija je zemlja u kojoj dojučerašnja ministarka energetike Zorana Mihajlović javno, na pres konferenciji koju je održala pošto je u novoj, mesecima očekivanoj Vladi Srbije ostala bez mesta, hladno izjavi da su mnogi Srpsku naprednu stranku koristili "kao džuboks" za bogaćenje.

Da li to znači, kao što nama sa strane izgleda, da se SNS koristi za enormno bogaćenje, a jedan od istaknutih članova to sada javno i priznaje? Izlišno je pitati šta će takozvani organi države tim povodom da preduzmu, pošto neće ništa.

Za to vreme predsednik Fiskalnog saveta Pavle Petrović ocenjuje da će Srbija dogodine morati dodatno da se zaduži za još tri do četiri milijarde evra. Za prethodnih 10 godina ova vlast nas je zadužila preko 16 milijardi dolara i u odnosu na stanje koje je zatekla, taj dug više nego duplirala. Do sada. Četiri milijarde dolara duga dolazi na naplatu, a gde je uvoz energenata. I to sa kamatama koje su već sad dostigle sedam do osam odsto.

Aleksandar Vučić, sa druge strane, smatra da je više uradio on za ovih 10 godina nego svi pre njega. Naravno da on odavno pokazuje kako nije u stanju da izgovori ni najjednostavniju istinu, ali ovo je baš preterano. Kada su oni sa socijalistima sišli sa vlasti 2000. godine, ostavili su pustoš.

Dok ponovo nisu preuzeli vlast 2012. godine, privredni rast bio je 75%. Doduše, sa jako niske osnovice. Od 2012. do sada rast iznosi nešto ispod 20%, što je manje od zemalja Centralne i Istočne Evrope i u stvari znači zaostajanje. Apsolutni šampioni u privrednom rastu su Poljska i Rumunija.

Da li onda treba da se pitamo zašto iz Rumunije mladi beže ili žele da pobegnu najmanje, a iz Srbije najviše? Pritom, ko god misli da je samo potrebno dokopati se sve omraženije Evropske unije pa su svi problemi rešeni – grdno se vatra. Nije lako ni otići, još je teže tamo opstati, izdržati i naći svoje mesto u stranom svetu. To uspevaju, manje ili više uspešno, samo oni koji nemaju šta da izgube, odnosno nemaju perspektivu da se vrate.

E to je naprednjačka država koju su nam Vučić i njegovi džuboks drugari napravili u protekloj deceniji dok su ta deca rasla. A ako oni svi zaista i odu, nisu nam potrebni ni putevi, ni infrastruktura, ni mediji, ništa. Ovim starcima koji ostanu potrebni su samo lekari i medicinske sestre, ali je nevolja što oni prvi odoše.

Biljana Stepanović, glavni urednica magazina Nova ekonomija