Prim. dr Slavica Plavšić piše za Direktno: Veliki umiru u tišini

Bila je izuzetno obrazovana, neobična,drugačija, svoja, smela i hrabra. Rođena je u Stalaću 1940. godine, a u Beogradu je završila Prirodno matematički fakultet, odsek Hemija. Neko vreme je radila kao asistent na fakultetu, a zatim je doktorske studije završila u Ljubljani. Kasnije je doktorirala i na Bogoslovskom fakultetu u Solunu. Bila je poliglota. Govorila je šest jezika: engleski, francuski, grčki, italijanski, ruski i albanski jezik.

Po povratku iz Grčke, gde se zamonašila i gde je bila zamenica igumanije jednog grčkog manastira, raspoređena je u Manastir Sokolica na Kosovu.

Od zapuštenog i ruiniranog manastira, za samo nekoliko godina, uspela je da napravi pravi ovozemaljski raj. Podigla je nov konak i zvonik, uvela struju, telefon, formirala ikonopisačku umetničku radionicu koja je vremenom postala jedna od najboljih u svetu. Imala je više samostalnih izložbi u Beogradu, Frankfurtu i Čikagu.

Pisala je knjige i prevodila ih na strane jezike, a mnogobrojne duhovne knjige i tekstove je prevodila sa ruskog i grčkog jezika na srpski. Bila je veoma uticajna i u monaškom i u svetovnom društvu i imala odlične veze sa uglednim ljudima iz inostranstva.

Manastir Sokolica sagrađan je između 14. i 15. veka i predstavlja kulturno-istorijsko dobro od posebnog značaja. Pretpostavlja se da je ktitor manastira bio velmoža po imenu Musa, koji je bio oženjen jednom od sestara srpskog kneza Lazara.

Sam naziv Sokolica potiče od sokolova kojih je bilo mnogo više nego sada u šumi oko manastira. Brdo na kome se nalazi manastir Sokolica je u narodu poznato kao Brdo sokolova. Kažu da je ovo mesto gde zimuju vukovi a leti se od žege kriju sokolovi. Da bi preživele u ovoj divljini, monahinje moraju u svom karakteru imati ponešto i od vukova i od sokolova.

U manastiru Sokolica se čuva najznačajniji i jedinstven eksponat umetnosti i duhovnosti za pravoslavne hrišćane - mermerni kip Bogorodice i malog Hrista.

Već vekovima postoji snažno predanje i zapisi o čudotvornim isceliteljskim moćima ove majke Bogorodice sa malim Hristom u naručju.

Zbog verovanja u čudesna lekovita svojstva statue, Sokolicu posećuje oko 10.000 ljudi godišnje. Malo ima turista iz zemlje i inostranstva. Najviše je onih koji traže pomoć i utehu pred mermernim likom Bogorodice sa Hristom, a među njima ima i pripadnika KFOR-a, ali i komšija Albanaca.

Mermerna staua Bogorodica sa Hristom u naručju je, između ostalog, putovala u Njujork na veliku svetsku izložbu u Metropoliten muzeju, kao deo najvećih estetskih dostignuća u umetnosti, i svojevrsni ambasador srpske kulture i istorije.

Manastir Sokolica se nalazi na vrhu brda okružen isključivo albanskim selima. Nijednom nije napadnut niti oštećen tokom burnih dešavanja na Kosovu. Čuvali su ga vojnici KFOR-a iz raznih zemalja sa kojima je mati Makarija imala odličnu saradnju i komunikaciju, ali i komšije Albanci sa kojima Mati Makarija pokušava da održi dobre odnose.

Pre oko dvadeset godina imala sam tu privilegiju i čast, ali i odgovornost da u dužem periodu lečim Mati Makariju. Tako moćna, gorda i prkosna, imala je mogućnost da se leči u bilo kojoj zdravstvenoj ustanovi u Srbiji, ali i u inostranstvu. Ne znam čime sam zaslužila tako veliko poverenje i kojim sam to njenim visokim kriterijumima bila izabrana baš ja.

Ne mogu reći da je bila "lak" pacijent ni po jednom osnovu. Bila je zahtevna, stroga i po pitanju ličnog komfora a naročito u odnosu na lečenje. Tim pre što je terapija koju je dobijala morala da bude vrlo precizno izvagana kako bi joj pomogla da se izleči, a da ne napravi više štete nego što je neophodno.

Zbog prirode bolesti, lečenje je trajalo mesecima, što u bolničkim, što kasnije u ambulantnim uslovima. Još tada, pre oko dvadeset godina, Mati Makarija je u bolnicu dolazila sama, bez pratnje. Vozila je veliki crni džip i po najgorim vremenskim uslovima od svoje Sokolice do Kraljeva, gde sam tada radila.

U to vreme taj džip nije bio statusni simbol velikih i bogatih crkvenih velikodostojnika kao sada i godinama unazad. Bio je nešto kao višenamensko terensko vozilo za potrebe manastira smeštenog daleko od grada. Ali i neki simbol njene snage, energije i moći. U bolnicu je ponela mnogo knjiga i radio sa CD plejerom preko kojeg je slušala klasičnu i duhovnu muziku. Još tada se odlično služila mobolnim telefonom, a kasnije i kompjuterima.

Bavila se i ikonoslikarstvom i bila je jedna od najboljih u tome. Brižljivo i vrlo strogo je za svoju "naslednicu" pripremala mladu sestru Antoninu sa kojom je zajedno radila.

U znak zahvalnosti, na kraju uspešnog lečenja, dobila sam poklon od nje. To je ikona- slika, njen lični rad, sa mojim likom kako ga je ona, po svojim rečima doživela. I svojeručnom posvetom ispisanom najfinijim filigranskim rukopisom.

Imala sam otvoren poziv da budem gost manastira kada i koliko hoću i mogu.

Posle nekoliko godina stekli su se uslovi da odem i budem gost na ručku u manastiru. Uskim, strmim, krivudavim makadamom, posle duže vožnje, stigla sam pred ogromna manastrirska vrata. Ispred su dežurali do zuba naoružani vojnici KFOR-a, tada ekipa iz Maroka, kako sam saznala. Iza ogromne metalne manastirske kapije zeleno, besprekorno uređeno dvorištve, opasano zaštitnim zidovima napravljenim u obliku kaskade. Iznad zidova nalaze se i zastrašujući nizovi bodljikave žice.

Najpre sam obišla manastir i statuu Bogorodice sa malim Hristom u naručju, zatim manastirsko dvorište i sjajno uređeno imanje manastira koje su obrađivale monahinje uz pomoć komšija iz udaljenijih sela, čak i pripadnika KFOR-a. Zatim smo obišli Radionicu za izradu freski i ikona. Na kraju i privatne odaje malobrojnog sestrinstva koje je živelo tu.

Mati Makarija me je uvela i u malu i skromnu keliju u kojoj je spavala.

Pretpostavljam da sam jedna od malobrojnih koja je doživela privilegiju takve intimnosti. Krevet, noćni ormarić sa lampom i kasetofonom, mali sto i stolica, ormar za garderobu i mali ručno rađeni ćilim na podu. Na kraju manastirska trpezarija, gde je serviran ručak za Igumaniju, monahinje, iskušenice manastira i mene kao gosta.

Nezaboravan je taj utisak savršenog mira, neverovatne čistoće, reda i harmonije i osećaja nekog čudnog blaženstva u konaku. I prijatan, opojan miris koji se osećao u svim prostorijama, na stepeništu i hodnicima. Pitala sam kakav je to čaroban miomiris koji bukvalno opija. Naravno, prave ga monahinje po svojim tajnim receptima. Doživljaj i utisci su sveži, prijatni i dragi i posle toliko godina.

Nastavila sam telefonsku komunikaciju sa pokojnom Mati Makarijijom i u narednim godinama. U početku dosta često, a kasnije se ona svela na čestitke za slave i praznike.

Prošle godine sam u nekim novinama pročitala vest:

"Uspenje Presvete Bogorodice, poznatije kao Velika Gospojina obeležava se u više pravoslavnih hramova širom Kosova. Centar okupljanja pravoslavnih vernika sa Severa Kosova, ali i šire, danas je manastir Sokolica. Kao i prošlog leta, i ove godine se praznik obeležava uz primenu protivepidemioloških mera. Jedna od njih podrazumeva da je ulazak u manastirski kompleks dozvoljen za najviše 40 posetilaca u jednom trenutku, dok u samom manastiru istovremeno ne sme da bude više od nekolicine ljudi. Obavezno je nošenje zaštitnih maski i nema zadržavanja u samom manastiru. Takođe, vernici nemaju pristup čitavom
manastirskom kompleksu.

Građani se pridržavaju mera. Veći broj vernika prisustvovao je jutrošnjoj liturgiji i nastavio da dolazi u toku dana. Red održavaju volonteri uz monahinje, kao što je to bilo i u prošlosti".

Nije me iznenadila ta vest. To je Mati Makarija mogla da sprovede svojim disciplinovanim odnosom prema sebi i prema drugima kao i svojim autoritetom.

Mati Makarija je preminula 18. avgusta 2022. godine na Vojno medicinskoj akademiji u Beogradu, a sahranjena je, po sopstvenoj želji, u najužem krugu svojih sestara u manastiru Sokolica, 20. avgusta. Opelo je služio Episkop raško-prizrenski Teodosije uz sasluženje protosinđela Danila, igumana manastira Banjske, u prisustvu sestara manastira.

Neka počiva u miru ova izuzetna, hrabra i moćna igumanija, jedinstvena po duhu, obrazovanju hrabrosti i mudrosti.

"Otišla je onakva kakva je bila! Neformalna, stroga i meka, viđena na tenku i u albanskoj kući, van šablona, hrabra da bude iskrena i svoja".

Tako su je opisale monahinje manastira.

"Smrt - putokaz u večni život". Tako je besedila Mati Makarija