Ljudi strahovali za život: Sedam godina od strašnih poplava

A kako je sve bilo tog kobnog maja 2014. godine?

Prognoze vremena uoči kataklizme nisu bile povoljne i nadležnima je moralo da bude jasno šta se sprema. Dojče vele (DW) je tada pisao je da je spikerka na RTS najavila 120 litara kiše po kvadratnom metru za tri dana, ali je realnost nadmašila procene, pa je palo 170 litara po metru za pomenuti period.

- Tri dana pred katastrofu ljudi su pozivani da se evakuišu i to su odbijali, to je srpsko nepoverenje u vlast - rekao je tada Predrag Marić, načelnik sektora za vanredne situacije.

- Ljudi su čekali da im voda dođe do nosa, a onda su izlazili na terase i tražili pomoć. To je izazvalo tragediju. Na kraju je policija morala na silu da izvodi ljude - tvrdio je dalje Marić.

Tadašnji premijer, a sada predsednik Srbije Aleksandar Vučić bio je još oštriji, pa je govorio da takvu neodgovornost odraslih ljudi odavno nije video. Da li se zaista radilo o neodgovornim građanima koji odbijaju evakuaciju ili o diletantskoj reakciji nadležnih koji te građane nisu na vreme ni obavestili šta se sprema?

Nisu imali pojma šta rade

Aleksandra Vuković nije delovala kao neodgovorna građanka. Ta devojka je sa majkom u stanu u samom centru Obrenovca čekala na poziv i uputstva za evakuaciju. Pratila je kako kolaju dezinformacije i glasine. Na lokalnoj televiziji je čula da centar grada nije ugrožen. Na Fejsbuku je zapazila prepisku u kojoj je učestvovao i Vojin Nestorović, direktor za korporativne poslove u TENT-u, koji je pred poplave pisao:

- Evo sad sam došao sa terena. Kolubara je probila nasip i ide prema Stublinama i prema Obrenovcu. Na Vašarište će doći za pet sati. Predložio sam da se uključe sirene, ali Čučko misli da bi to izazvalo paniku!

Čučko je Miroslav Čučković, predsednik opštine Obrenovac. On je tada insistirao da se informacije prosleđuju samo putem lokalne televizije koju građani noć uoči velikih poplava više nisu mogle da vide - isključena je struja.

- U petak me je oko pet ujutro probudilo trubljenje automobila i galama na ulici - pričala je 20. maja 2014. godine Aleksandra za DW.

- Tada smo još mogli peške da izađemo iz zgrade, ali nismo znali kuda da idemo. Spakovala sam moje i mamine stvari, komšiluk mi se bukvalno smejao zbog toga.

Dok je ulicama još moglo da se hoda i vozi, Aleksandra je od spasilačke akcije videla jedino vojne kamione koji su evakuisali decu. Vozili su ih u jednu osnovnu školu koju će nekoliko sati kasnije progutati voda. Tada su deca prebačena u drugu školu.

- Oni zapravo nisu imali pojma šta rade - priča Aleksandra.

Jedan Obrenovčanin rekao je tada da su mnogi njegovi sugrađani u petak oko devet sati još dovodili decu u vrtiće - ni brojni roditelji ni vaspitačice nisu znali koliko je stvar ozbiljna jer im to niko nadležan nije saopštio.

Marija Perić ni sama nije bila obaveštena o razmerama poplave, iako je u Opštini Obrenovac zadužena za komunikaciju.

- Građani, pa ni ja, nismo bili obavešteni o ozbiljnosti situacije, kao ni da je potrebna evakuacija, osim poziva stanovnicima naselja Šljivica da se evakuišu. To naselje je bilo prvo pogođeno i pretrpelo je najveću štetu - ovako je pričala te 2014. Marija za DW.

- Dobila sam zaduženje da primam prijave gde se nalaze ugroženi koje je potrebno evakuisati. Nisam shvatala koliko je situacija ozbiljna dok uznemireni ljudi nisu počeli da dolaze, opisivali su da je nivo vode došao do prvih spratova kuća i da su ljudi zarobljeni na potkrovljima i krovovima.

Neorganizovanost koja je vladala tri dana pošto su meteorolozi praktično najavili poplave ilustruje i poziv Obrenovčanima da ne napuštaju svoje domove koji je došao lično od gradonačelnika Beograda Siniše Malog. Ta vest na zvaničnom portalu beograd.rs pojavila se u petak, da bi nakon toga bila uklonjena.

Počneš da misliš samo na sebe

Kada je voda već poplavila prizemlja, Aleksandri Vuković, njenoj majci i komšijama ostalo je samo da čekaju čamce.

- Prolazili su sporadično i vojni čamci, morali smo da ih dozivamo. Pitali su gde ima beba i male dece, ali se više nisu vraćali. Strašno je što dođe momenat kada samo na sebe misliš. Možda je to neljudski, a možda je sasvim prirodno - pričala je Aleksandra.

Ona je na kraju prošla dobro - dan kasnije je dozivala jedan čamac koji je pokupio nju i majku.

- U čamcu je bio komandant Žandarmerije Milenko Božović. Pitao nas je zašto smo još uvek tu. Objasnile smo da do tada niko nije došao po nas, da nismo imale prave informacije - rekla je ona Aleksandra.

Mogla je da odahne tek kada je autobusom prebačena u Železnik, u halu FMP-a, gde je saznala da je i ostatak porodice na sigurnom.

Sebi su u velikoj meri prepušteni i građani širom Srbije, solidarni u pokušaju da pomognu ugroženim područjima. Društvene mreže su se usijale, građani skupljaju potrepštine, neki drugi su nudili kamione, neki su podizali brane...

- Ovo što smo mogli da vidimo najviše liči na razne vidove građanskog samoorganizovanja - pisao je Dejan Ilić na Peščaniku.

- Ako ne može bolje, to je odlično. Međutim, za šta će nam onda država i njeni činovnici (u Sektoru za vanredne situacije ima ih 4.000)? Da vraćaju avione sa spasiocima? Da nas plaše Biblijom i milenijumskim katastrofama? Da nam objašnjavaju kako smo mi ipak bolje organizovani od drugih iako je naša nesreća desetostruko veća? Ne vidim zašto od njih ne bismo zahtevali više od toga.

Aleksandra je bila kivna jer je znala da su nakon poplava hiljade Obrenovčana čekali pomoć, da nisu imali hrane i vode. Kivna, jer veruje da je Obrenovac žrtvovan, da je voda puštena kako talas Savom ne bi stigao do Beograda. Kivna, jer su "na važnim mestima bili partijski ljudi, oni koji nisu stručni". Nije bilo Dodola, oblake niko nije kontrolisao, ali se Aleksandra pitala da li je moralo baš tako.

- Ljudi koji su nas evakuisali su profesionalci. Bili su divni, sve su uradili bez panike. Jedino se pitam zašto je stvar prepuštena profesionalcima tako kasno…