Dr Žujović završio u bolnici zbog srčanih tegoba!

Jedna reklama kaže da je to jedini mišić koji nikada ne odmara. I laže, naravno. Drugi je dijafragma. Ali, šta pričati o dijafragmi? Ima li bar jedna pesma koja je spominje? Srce nam je svima interesantno. U njemu su emocije. Bar tako kažu. Ceo život sam prolazio srcem. Samo njime. I došao je taj trenutak. Za mene očekivan. Da se moje srce umorilo.

Umorilo se u svakom pogledu. Da živi život koji ne želi. Ali i da radi ono čemu služi. Kako je došlo do umora? Ko to može da zna? Možda je prokleta bolest iz maja ostavila suvenir. Kao tanjirić na kome piše Pozdrav iz Opatije. Možda su proklete emocije, briga i stres dovele do toga. Ko zna? Ali ono više ne radi kako treba. Baš.

Moje srce je oduvek bilo problematično. Volelo je pogrešne žene. Otvaralo se pogrešnim ljudima. Bilo je čudno i malo ko ga je razumeo. Uvek, ali uvek, je bilo iskreno. U bolu ili radosti. Moje srce. Boljeg od njega nemam. Bilo je borbeno. Uvek je imalo osećaj za pravdu. Nije volelo krvnike. One koji povređuju. Uvek je bilo za slabijeg. Možda otuda ožiljci po njemu. Moje srce je, možda, moja žrtva. Umesto da jedem, ja pomeram tanjir i nastavljam ovo da kuckam.

Nemaran sam prema njemu. I ono sada kaže – trajaćeš dve godine ako nastaviš da me ignorišeš. Obrati pažnju na mene. Voli me malo. Malo voli sebe. Ne znam kako ću to da počnem, ali ću morati. Imam još toliko poslova pred sobom. Ovo zlo da rešimo. Da osetim slobodu. Onu pravu. Da mi vetar miluje lice a ja da se smeškam i uživam. Vetar slobode. Da se otrgnem od svih društvenih normi, vašeg osuđivanja i da zaigram konačno za sebe. Sam i srećan. Da živim. Da volim. Svojim srcem. Koga ono odabere.

Moje srce sam danas video i rastužio se. Godine nebrige o njemu se jasno vide. Jadno izgleda. Oštećeno, ranjavo, iznemoglo. Umorno. Moram da ga popravim. Da mu vratim snagu. Da ponovo bude veliko, snažno i hrabro. Da živi. Punim srcem. Imao sam toliko planova sa njim, a sada sebe oročavam kao da sam kineski kasetofon. Dve godine plafon.

Kako da potrošim to vreme? Da se šćućurim u neki ćošak i čekam? Da se plašljivo vučem ulicom? Da se smanjim na veličinu miša? Nema šanse! Ima da se vozimo nas dvoje kao na rolerkosteru. Ludo i brzo. Za sve pare. Daću mu sve što mu treba. Najbolju ženu koju može da voli. Decu koju će da voli. Ljude koje će da voli. Moje srce nama mesta za mržnju. Loše dane.  Neraspoloženje. Zle misli. Nemam vremena za to.

Kada ti drug uradi ultrazvuk i vidiš mu izraz lica, zabrineš se. A onda počneš da ga tešiš. Ti njega. Da će sve da bude uredu. Da se ne brine. Nindže ne mogu da umru, one su večne. Predstoji mi koronarografija i najverovatnije, plasiranje stentova. U cilju oporavka mog srca. Ne brinite, kao i uvek, imam sreće. Biću u sigurnim rukama. Koje me vole. Koje će brinuti o meni. I beskrajno sam zahvalan Svarogu na tome.

Nije imala razlog, nije imala kada, da ostane kraj mene… Da li da verujem u to?", naveo je Žujović na Fejsbuk profilu.