Epidemija prikrivenog nasilja!

Ne postoji jednostavan način da opišemo šta psihološko zlostavljanje uradi osobi. Ukoliko nismo iskusili, nećemo moći ni da istinski razumemo. Zato što ukoliko gledamo spolja, ništa nam nije jasno, a kada posmatramo iznutra, nikako ne uspevamo da objasnimo. Stoga, pošto se o umu nasilnika malo zna, na koji način možemo da shvatimo ko su nasilnici, kako da ih prepoznamo  kako bismo izbegli štetu koju oni nanose? Budući da je pun prezira prema onima koji nastoje da ga razumeju, nasilnik ne pristaje dobrovoljno da ga proučavaju. Zato što ne misli da s njim nešto nije u redu, on ne traži pomoć. Međutim, pomoć gotovo redovno traže njihove žrtve, članovi njihovih porodica kao i kolege.

Ogroman broj ljudi nije svestan da se prikriveno zlostavljanje odvija pred njihovim nosem i da ga čine ljudi za koje nikad ne bi posumnjali da su zlostavljači. Prikrivena priroda ovakvih povreda je ono što njihove mete ostavlja uništenim. Prema podacima OEBS, gotovo 70 procenata žena Zapadnog Balkana je doživelo neki oblik nasilja uključujući seksualno, emocionalno, fizičko i psihološko. Svako je podjednako razarajuće za osobu koja ga je doživela ili i dalje doživljava, ali čini se da se o psihološkog najmanje govori.

Kod psihološkom nasilju modrice nisu vidljive, ali povrede koje nastaju u duši žrtava se veoma teško izleče. Međutim, umesto da se ljudi zainteresuju za psihološko nasilje pitajući se kako ga sprečiti i razotkriti, čini se da znatno veći broj posvećuje pažnju pitanju zbog čega žene ostaju u vezama sa nasilnicima umesto da se zapitaju o uzrocima zbog kojih muškarci zlostavljaju žene. Stoga je jedna od najviše frustrirajućih stvari nakon što žene napuste nasilnika to što ljudi koji ne znaju ništa o zlostavljanju komentarišu govoreći reči poput ‘’'za ples je potrebno dvoje'' i ''postoje dve strane svake priče''.

Ove izjave jedino nanose štetu onome ko je pretpreo nasilje i navode žrtvu da poveruje da je sve njena krivica. Nasilnike je teško prepoznati zato što su oni noćna mora odevena u naš najlepši san. Zbog toga su knjige i kursevi ‘’kako prepoznati psihopatu, narcisa i nasilnika’’ neophodni ženama koliko i kursevi samoodbrane. Jedna od najviše uznemirujućih stvari nije ta što takva patologija postoji, već što se u javnosti ne može pronaći gotovo nikakvo obrazovanje o tome.

I strahovito je teško opisati šta ovakvi nasilnici urade osobama koje su imale tu nesreću da budu njihove žrtve. Ukoliko nismo iskusili, ne možemo u potpunosti da ga razumemo. Psihološko zlostavljanje je drugačije od fizičkog zato što su rane su dublje, a nevidljive. Ako ne postoje dve u potpunosti istovetne priče o psihološkom zlostavljanju, ali moguće je pronaći neke neverovatno slične teme i ono je  verovatno najskrivenija nepravda našeg vremena zato što pogođene ostavlja nesposobnim da veruju čak i samima sebi.

Zbog čega nasilnici povređuju druge ljude? Uobičajeno je verovanje da svi nasilni ljudi mrze sebe i da zbog toga povređuju druge. Da, neki zaista mrze sebe sebe. Ali neki imaju strahoviti nedostatak empatije, nedostatak savesti i odsustvo žaljenja kao i bolesnu potrebu da osećaju zadovoljstvo zbog povređivanja drugih. Ovo su nedostaci u karakteru, a ne nedostatak ljubavi prema sebi. Zato moramo upamtiti da ne postoji ništa što smo uradili što bi izazvalo druge da nas zlostavljaju. Nasilnici to ne rade zbog onoga što smo mi, već to čine upravo zbog onoga šta su oni. Oni svoje žrtve ne vide kao ljudska bića koja poseduju emocije, potrebe ili nežnu dušu, već u njima vide alatku, uređaj ili stvar koja im služi da ispune svoju praznu dušu. 

Postoji li oporavak nakon psihološkog nasilja?

Da bismo se oporavili od ovakve vrste nasilja, za svakog ko je bio žrtva ključno je da spozna šta joj se dogodilo. Zbog toga je važno da nauči jezik nasilnika i razume kako oni koriste sve protiv svojih žrtava.

Filozof Tomas Hobs pisao je da pakao predstavlja istinu, kasno uočenu. Za svakoga ko je preživeo psihološko nasilje ključno je da nauči da se sabere i oporavi nakon što je prošao kroz pakao. Međutim, to je jedna od najvažnijih stvari koju žrtve niko neće moći naučiti tako lako. Razotkrivanje laži i zamenjivanje njih istinom jeste središte putovanja oporavka za sve koji su preživeli psihološko zlostavljanje. Iako je uvreženo mišljenje da vreme leči sve rane, istina je da žrtve može oporaviti jedino znanje. Tek kada razumeju šta im se dogodilo, tada mogu početi da se oporavljaju.

Za žrtve je veoma važno shvate, nakon ovog užasnog iskustva koje nekad može trajati mesecima, a kod nekih ljudi godinama pa čak i decenijama, da one nisu krive kada kod drugih ne prepoznaju ono što nemaju u sebi. Odgovore za kojima će čeznuti pronaći će, ukoliko se odluče za terapiju, u grupama ljudi koji su prošli kroz istu stvar.

Da bi se žrtve oporavile neophodno je da steknu znanja o znakovima upozorenja, obmanjivanju i projekcijama. Ista ova znanja neophodno je podariti što širim grupama ljudi i krenuti sa edukacijom od najranijih uzrasta kako bi se ljudi oznažili i stekli znanja da nasilnike prepoznaju što ih kasnije sprečava da ikada budu njihove žrtve. Razumevanje nasilja omogućiće žrtvama da shvate šta im se dogodilo u životu ali i kako da toksične ljude izbegnu u budućnosti. Žrtve će ostati zapanjene kada im se  sećanja budu vraćala nakon što znanjem budu podizali maglu sa događaja koji su ih umalo uništili.

Tokom oporavka, žrtve će uviđati kako postaju sve snažnije nakon što stvari budu napokon počele da se uklapaju, ali će ih istovremeno postati uznemireni i besni zato što na vreme nisu na vreme sve uvideli i shvatili. Međutim, teško da je drugačije i moglo da bude zato što su imali posla sa veštim i pretvrtljivim individuama. Zbog toga je važno da ne budu oštri prema sebi jer su verovali, voleli i imali poverenja u nekoga ko se samo pretvarao da je pristojna i normalna osoba.

Vremenom će žrtve shvatiti da su imale sreće što ih je život udaljio od nasilnika. Oni su ljudi koji do kraja života ponavljaju šablon idealizacije, obezvređivanja i odbacivanja i za razliku od normalnih ljudi, oni nikada neće spoznati pravu ljubav zato što su nesposobni da je prihvate ili pruže zbog duboko ukorenjenih problema koji su nerešivi. Stoga, najviše što možemo da uradimo kako bismo pomogli žrtvama, ali i sprečili nasilnike da i sami postanemo njihove žrtve jeste da se obrazujemo, da učimo, razumemo, a za žrtve i da oproste sebi što su bile namagarčene.

Kako žrtve mogu pomoći drugima?

Pre nego što nastave život bez nasilnika, mnogo je važno da žrtve ispričaju svoju priču zato što  se u njima nalazi nada za preživljavanje svake druge žene ili žrtve koja je prošla slično. Priča preživelih je i njena priča. Priča svih onih koji su se susreli sa nasilnicima, uspeli da pobegnu iz njihovih kandži i koji su se oporavili važna je i svima nama zato što upravo oni koji su preživeli, mogu iz prve ruke da objasne kako zlostavljači pristupaju vezama, zbog čega su upali u njihovu zamku, da otkriju tehnike za analiziranje veza i odnosa sa njima, ali i da nam pomognu da prepoznamo i izbegnemo nasilnike u budućnosti. Vreme za sistematsku i sveobuhvatnu edukaciju celokupnog društva o nasilju, čini se da tek počinje.