Vanja Grbić: Budućnost sporta u Srbiji je crna i bez korone

Vanja Grbić je jedan od najboljih srpskih i svetskih odbojkaša svih vremena. Osvajač je zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine, a godinu dana kasnije bio je član  reprezentatacije Jugoslavije koja je na  Evropskom prvenstvu u Češkoj osvojila titulu šampiona. Osvajao je još nekoliko medalja na  evropskim prvenstvima, kao i olimpijsku bronzu u Atlanti (1996) i srebro na  Svetskom prvenstvu u Japanu 1998. godine. Bio je član Vojvodine i zagrebačke Mladosti, a sa uspehom je igrao u Italiji, Grčkoj, Brazilu, Rusiji, Japanu i Turskoj. Član je Kuće slavnih.

Na Fakultetu za sport i fizičku kulturu radi kao asistent profesoru Goranu Nešiću. Grbić živi u Beogradu sa suprugom Sarom i četvoro dece.

Prognoze Vanje Grbića o posledicama koronavirusa po sport nisu nimalo optimistične. Grbić je osudio i divljanje huligana koji paljenjem baklji i puštanjem preglasne muzike maltretiraju stanare.

Kako će se pandemija covida-19 odraziti na vrhunski sport?

- Katastrofalno. Vrhunski sport traži kontinuitet. Ne samo performans i rezultate, već posvećenost i sigurnost. Veliki broj sportista će se povrediti usled velike želje da se što pre vrati u formu i spremi za Olimpijadu. Tome će doprineti i veliki broj takmičenja koji će biti organizovani s ciljem da se nadoknadi izgubljeno - kaže Vanja Grbić za Direktno.

Olimpijske igre su odložene za sledeću godinu, mada, kako je rečeno u Tokiju, nije izvesno da će se održati ni 2021. To će biti ogroman gubitak za sport. Kako ste doživeli tu odluku?

- Mislim da su zdravlje i bezbednost sportista na prvom mestu. Japanci su neverovatan narod, ništa ne prepuštaju slučaju. U istoriji su se već dešavale situacije zbog kojih Olimpijade nisu održavane.

Koji sportovi će, na globalnom nivou, pretrpeti najveću štetu zbog pandemije koronavirusa?

- Pa, oni koji imaju najveće finansije i masovnost, to je pre svega fudbal, ali i sportovi u sali. Vrhunski sport će izgubiti mnogo i u finansijskom i u medijskom smislu, ali ništa bolje neće proći ni rekreativni sport koji je garancija prevencije zdravlja.

I u Srbiji je sport potpuno zamro. Šta treba da urade sportski savezi i Olimpijski komitet kako bi se pomoglo sportistima i sportskim klubovima?

- Budućnost sporta u Srbiji je crna i bez korone. Naš sport ima veliki sistemski, finansijski, ali i statusni problem. Malo toga može da se uradi jer sanacija sporta u Srbiji mora da ima mnogo dublju prirodu. Klubovi su već duže vreme na rubu egzistencije. Sportisti beže u inostranstvo na prvu ponudu. Rad sa mlađim kategorijama je kriminalan. Decu vode priučeni treneri, a roditelji se izlažu besmislenim troškovima tako što im deca učestvuju na smešnim turnirima komercijalnog tipa. Deca se često stresiraju, i zasite promocije svega lošeg što sport nosi. Kačenje na povremene rezultate seniorskih ekipa, što svi znaju koji se razumeju da je to proizvod dugogodišnjeg rada, koristi se za pravdanje sopstvene nesposobnosti. 

Očekuje se da se sledeće godine pojavi vakcina protiv koronavirusa. Oprečna su mišljenja da li i vrhunski sportisti treba da se vakcinišu. Kakav je Vaš stav?

- Dok sam igrao u inostranstvu, vakcinacija je bila uobičajena procedura zaštite. Sportisti ne smeju da se razboljevaju jer onda izostaju sa takmičenja. Doktor nam je objašnjavao zbog čega se vakcinišemo protiv gripa i uobičajena reakcija je bila blaga temperature i slomljenost te nedelje nakon primljene vakcine. Retko se dešavalo da bilo ko dobije grip. Mislim da je problem u načinu implementacije zaštite, uslovljavanje vakcinacije, kao i veoma nizak kredibilitet u onih koji nude vakcinaciju, a kojima je to pre svega biznis. Prevelike su spekulacije…

Neke sportske asocijacije već sada prete da sportisti koji se ne vakcinišu neće moći da nastave karijeru. Da li sportiste treba uslovljavati?

- Sportske asocijacije su danas manje sportske, a više političke. Njima često upravljaju ljudi koji nemaju svoje mišljenja. Nije pametno uslovljavati sportiste jer to može da proizvede veliki otpor i da bude protiv interesa sporta.

Dugo ste igrali u Italiji, tamo sigurno imate mnogo prijatelja, šta vam kažu, kako opisuju tragediju koja ih je zadesila zbog koronavirusa?

- Ne veruju šta im se dešava. Mnogo im je teško. U Italiji sam proveo veliki deo svog života. Oni su druželjubivi, slični su nama. Sigurno će ceo haos oko korone promeniti mnogo toga, i u ekonomskom i u političkom smislu.

I u Srbiji ima mnogo zaraženih i preminulih, najviše u regionu. Koje pouke bi morali da izvučemo iz epidemije?

- Ne mogu suditi o brojevima i porediti s regionom jer nisam upućen. Mislim da postoje lekcije koje vam život servira i trebale bi samo jednom da se dese da ih razumete kako treba. Pametan se uči na tuđim greškama, a budala na svojim, zato ne treba biti budala više nego što morate.

Šta Vam je najteže palo za vreme vanrednog stanja?

- Odsustvo slobode kretanja, naročito kada je bilo lepo vreme. Često sam odlazio na pecanje i uvek morao da prekinem pre vremena da bih se kući vratio pre početka policijskog časa.

Kako ocenjujete proteste građana koji lupanjem u šerpe u bubnjeve iskazuju nezadovoljstvo aktuelnim režimom? Sa druge strane vlast je u svoju odbranu angažovala huligane koji paljenjem baklji i pogrdnim skandiranjem zastrašuju i maltretiraju stanare. Kako ocenjujete takve postupke?

- Čuo sam za to. S obzirom na to da vidim fantastičnu količinu energije i snage, bilo bi dobro da se ta energija i ostrašćenost iskoriste za najavljenu gradnju auto-puteva, za tucanje kamena i postavljanje podloge za auto-puteve. To bi bilo vrlo konstruktivno.

Šta sve u Srbiji treba da se promeni da bismo postali društvo vredno poštovanja u kome vlada zdrav sistem vrednosti? 

- Mi. Jer sve počinje i završava se s nama. Mislim da smo mi narod koji može apsolutno sve, samo je potrebno da dobije pravu inspiraciju. Istorija to potvrđuje - zaključio je stariji od braće Grbić.