Polonara izašao iz bolnice, zvala ga Mihina porodica

Vratio se porodici, doduše u iznajmljenoj kući u Valensiji, gde je na lečenju. Na društvenim mrežama se pojavio video dočeka koji su mu spremila deca i niko nije ostao ravnodušan.

- Otkako sam izašao iz bolnice, sve je bolje, osećam da imam snage. Video sa decom nastao je sasvim spontano. Erika mi je rekla: sačekaj malo u kolima. Onda su me iznenada napali zagrljajima… Kakav trenutak, posle mesec i po dana. Sledećeg jutra, probuditi se u krevetu s njima bilo je prelepo. Izbacili su Eriku iz kreveta jer su hteli da spavaju sa tatom. Nismo im ni rekli da sam bio u bolnici, moja tašta je došla da nam pomogne dok je Erika bila sa mnom. Mali su još - Akile junior ima tri godine, a Vitorija će u novembru napuniti pet. Ali ona već oseća da nešto nije u redu… - rekao je Polonara u intervjuu za Korijere dela Sera.

Iako su pokušali da sakriju od dece njegovu bolest, ćerka je shvatila da nešto nije u redu.

- Devojčice su oštroumnije. Na video-pozivima iz bolnice odmah je primetila da mi opada kosa. Otišla je kod Erike, ljuta: "Mama, slagala si me. Rekla si da nije ništa strašno, a kosa mu opada - znači da ima nešto ozbiljno, kao prošli put" - dodao je italijanski reprezentativac, koji je pre godinu dana vodio bitku sa tumorom testisa.

Osvrnuo se i na trenutak u kojem je saznao za bolest…

- Od potpune tame do straha svake vrste, pa i od smrti. U Bolonji su mi to jedva saopštili. Hematolog je ušao i rekao: "Nemam dobre vesti". Zatim je zastao, zbunjen. Nije da nije znao šta da kaže, već je želeo da pažljivo izabere reči. Da budem iskren, sama reč "leukemija" uliva strah. Ali tek kad kreneš sa terapijama, shvatiš koliko je zaista teško.

Sa lečenjem je počeo u Bolonji, ali se na preporuku lekara preselio u Valensiju, gde postoji terapija medikamentima koji bi trebalo da smanje rizik od povratka bolesti.

- Prvo sam primio jedan ciklus - sedam dana sam bio priključen na hemoterapiju, infuzije, razne antibiotike, lekove protiv mučnine. Zatim sam prešao na terapiju tabletama, već više od dve nedelje ih uzimam. U utorak ću morati da napravim pauzu od nekoliko dana. Drugi ciklus hemoterapije trebalo bi da počnem 4. avgusta, opet u Valensiji. Nakon toga vraćam se u Bolonju na transplantaciju koštane srži u Sant’Orsoli.

Istakao je Polonara da je imao podršku i od porodice Siniše Mihajlovića, koji je takođe u Bolonji vodio bitku sa leukemijom - i nažalost je izgubio.

- Naravno. Odmah su me kontaktirali njegova supruga Arijana i deca, iako se nismo poznavali. Objasnili su mi da je Sinišina leukemija bila veoma specifična. Pre neki dan smo se i prvi put videli - obavili smo video-poziv, ona i sva deca zajedno. Neverovatno topli i brižni ljudi.

Borba se nastavlja.

- Naravno da imam teške trenutke, kada sve izgleda crno. Srećom, kratko traju, obično dolaze uveče. Suze? Trudim se da ih ne puštam često. Najteže ih zadržim dok slušam muziku, neke pesme me dotaknu.

Završio je razgovor porukom koju mu ćerka stalno ponavlja.

- Uz rečenicu koju mi često ponavlja ćerka. Ne znam gde ju je čula, ali uvek mi kaže: Hoću da te vidim nasmejanog. Od sada, to će mi biti životni moto - zaključio je u emotivnom razgovoru Akile Polonara.