Sve je to kod Žoca normalno...

Opet nije bilo slabog mesta u ekipi Partizana, baš kao ni protiv Asvela. Kada veći broj igrača "ima poene u rukama", kada ima samopouzdanje u napadu, onda i igra ekipe postane raznovrsnija, povećava se broj rešenja u napadu, a protivnik ne zna odakle mu preti najveća opasnost. Osim toga, čvrstina, energija i organizacija u odbrani je nešto što se podrazumeva ako želite značajan rezultat u Evroligi.

Definitivno, ekipa Željka Obradovića je u velikom usponu forme posle pobede u derbiju protiv Crvene zvezde u , sinoć je upisala treću pobedu u nizu, ali što je možda još važnije, način na koji crno-beli dolaze do pobeda je iz meča u meč sve impresivniji, pa se stiče utisak da je Partizan zreo za plej-of.

A samo pre dve nedelje, prognoze i komentari o Partizanovoj igri bili su potpuno drugačiji posle poraza i blede partije u Valensiji, kada su crno-beli imali skor od devet pobeda i 11 poraza i mnogi su ih već tada precrtali iz trke za plej-of.

Međutim, Evroliga nije sprint, već pravi maraton u ovakvom sistemu sa 18 klubova učesnika, gde se igra ukupno 34 kola i sastaje se svako sa svakim pre ulaska u plej-of. A ako neko zna kako se tempira forma ekipe u ovakvom košarkaškom maratonu, onda je to najtrofejniji evropski trener i šef struke Partizana Željko Obradović.

Sećate li se njegove poslednje sezone sa Fenerbahčeom? Da, bila je to ona sezona koja je pre tri godine prekinuta zbog pandemije koronavirusa i u kojoj je njegov tim vrlo loše startovao, imao je samo jednu pobedu u šest kola, pa skor 2-7 posle devet kola, ali kada su mnogi već otpisali Fenerbahče, Obradovićev tim je tokom zime lagano popravljao utisak i plasman na tabeli, pa je u trenutku kada je sezona prekinuta, Fenerbahče uspeo da se popne na osmo mesto koje vodi u plej-of, sa skorom 13-15. Ne znamo kakav bi konačan epilog bio, kao i Fenerov krajnji domet, ali je tendencija uspona forme bila evidentna.

Prethodnih godina, Fenerbahče je sa Obradovićem igrao na fajnal-foru, a 2017. godine je osvojio i titulu, iako je ligaški deo sezone završio tek na petoj poziciji. Kada je bilo najvažnije, Obradovićeva ekipa je igrala najbolje, a kada je tako, onda su trofeji logična posledica.

Ovo je period sezone kada počinju da se dele trofeji, već za desetak dana počinje završni turnir Kupa Radivoja Koraća, gde će Partizan pokušati da se domogne prvog trofeja od povratka Željka Obradovića na klupu crno-belih i uhvati dodatni zalet za finiš ligaškog dela sezone, kako u Evroligi, tako i u ABA ligi.

Da nije bilo nekih nesrećnih poraza, poput onih od Baskonije u Vitoriji ili Valensije u Beogradu, Partizan bi sada bio u znatno lagodnijoj poziciji.

Ekipa je napredovala u celini, to je evidentno, ali i pojedini igrači poput Uroša Trifunovića sada imaju mnogo značajniju ulogu nego što je to bio slučaj početkom sezone. I Aleksa Avramović posle duge pauze zbog povrede podiže nivo igre, a šta tek reći za Pantera, Papapetrua ili Nanelija, koji su od stranaca u prvom delu sezone dobijali najviše kritika u trenucima kada rezultati nisu bili prema očekivanjima.

Evo, sinoć je u Kaunasu Papapetru bio uz Ledeja najbolji igrač, uz to i najefikasniji, pa će Partizanovi navijači i njegov napadački potencijal tek upoznati, osim kvaliteta u odbrani koji nisu ni bili sporni.

Ono što je Partizanov hendikep u odnosu na ostatak Evrolige, jeste najmanji broj raspoloživih igrača. Posle odlaska Brodzijanskog ostalo ih je 13, s tim da do daljnjeg trener Obradović ne može da računa na Balšu Koprivicu zbog mononukleoze.

Uz to, mladi Vukčević, pa i Madar nemaju značajnu minutažu u Evroligi, pa će tek 9-10 igrača morati da podnese najveći teret u borbi za plasman u Top 8, kao što je to bio slučaj u Kaunasu, kada čak ni iskusni Anđušić nije ulazio u igru.