Život leti, Mocarte! Dražen bi danas napunio 58 godina

Trebalo je to da bude jedna veličanstvena NBA karijera, najbolje su godine bile pred njim, ali Dražen Petrović je prebrzo napustio ovaj svet. Na današnji dan bi košarkaški Mocart proslavio 58. rođendan.

- Sećam se, lopta je valjda bila veća od njega, ali uporno nam se motao pod nogama, bio na svakom našem treningu i igrao - opisao je Aco Petrović košarkaške početke svoga brata koji je sa samo 18 godina ubacio dva slobodna bacanja za titulu prvaka Jugoslavije koju su mu kasnije ukrali za zelenim stolom.

- Ta ukradena titula je Draženova najdraža medalja, nikada je nije vratio - rekla je u nekoliko navrata Draženova majka Biserka.

Dražen je radio iz dana u dan, a znao je da može parirati najboljima, dokazao je to svakom Amerikancu koji je mislio da 'žgoljavi Evropljanin' neće uspeti.

- Možda se sad malo hvalim, ali smatram se najboljim šuterom svih vremena. No, jedan je ipak bio bolji od mene. Išao mi je na živce. To je pokojni Dražen Petrović. Ako sam nekoga hteo da zadavim, to je bio Dražen. On je bio moj najveći neprijatelj, nisam ga mogao podneti. Ali, kad ga se setim danas moram priznati da je to najveći šuter kojeg sam ikad video - priznao je davno Redži Miler, po mnogima najveći šuter koji je ikad hodao NBA parketima.

Dražen je bio nemilosrdan na terenu. Nije znao za predah, nije znao stati, uvek je želeo još, želeo je rekorde, medalje, pobede.

- Dražen je pogazio reč, obećao je da će izaći iz igre nakon što obori rekord Radivoja Koraća od 74 postignuta koša, ali znate kakav je on bio 'psiho', nastavio je do kraja i došao je do 112 koševa - prisetio se Igor Đurović, koji je kao kadet Olimpije pokušao da čuva Dražena na otvaranju prvenstva Jugoslavije 1985./1986.

Susret je završio pobedom Cibone 158:77, Dražen Petrović je do poluvremena ubacio 67, a do kraja 112 koševa, uz šut 40-60, a za trojku je gađao 10-20.

- Ljudi moji, biće čuda. Ne treba da ih dobijemo, ali možemo s njima da se nosimo. Neće nas zgaziti - govorio je Dražen pre finala Olimpijskih igara protiv SAD-a 1992. godine.

Amerikanci su očekivano slavili, međutim Dražen je i tu vodio reprezentaciju, vodio je Cibonu, utabao je put Evropljanima preko 'velike bare'.

Uzeo je olimpijsko srebro s Hrvatskom u Barseloni, dva puta je osvojio Evroligu, bio najbolji strelac gotovo u svim takmičenjima u kojima je igrao, izabran je u treću petorku NBA lige, iako evropske igrače u to vreme tamo u najmanju ruku nisu cenili, njegovu 'trojku' Netsi su penzionisali, izabran je u Kuću slavnih.

- Nije bilo važno da li je šest ili sedam ujutro. Uveče bih uzeo ključ, otvorio vrata dvorane i trenirao. Čistačice i ja. One bi radile svoje, ja svoje. Nikad nisam propustio jutarnji trening. Nikad. Uzmem loptu, ubacim 500 ili više. Postavim stolice i driblam. I tako satima, uživam. Ako neki put nisam mogao na trening, istoga trena bih se razboleo - legendarna je Draženova izjava.

A sve to, sav taj trud i rad lopta mu je vratila.

Šta bi bilo da nije odbio let, da nije seo u auto, da nije zaspao... Milion pitanja ostalo je neodgovoreno kada je 7. juna 1993. njegov život tragično okončan u saobraćajnoj nesreći. Poginuo je u 29. godini. Na kišnom, klizavom i nesrećnom auto-putu u blizini Ingolštada proplakalo je i nebo za košarkašem, kapitenom, umetnikom na parketu. Mocartom 'igre pod obručima'.

Danas bi verovatno, kao i mnogi njegovi bivši saigrači, bio trener. Ali Dražen ne mora biti fizički prisutan da bismo ga se setili. Njegov lik i delo žive u predimenzioniranom dresu Šibenke na zgradi Gradske uprave u njegovom rodnom gradu, žive u pokušaju rušenja njegovih rekorda toliko godina nakon njegovog odlaska. Razmišljanje i rad Dražena Petrovića ostaće zauvek najveće blago budućim generacijama koje će zaigrati košarku.