Web portal Direktno.rs koristi kolačiće i Google analitiku u svrhu merenja i prikazivanja oglasa koji su prilagođeni vama. Kliknite na dugme Prihvatam kako biste pristali na ove postupke i zadržali korisničko iskustvo koje je prilagođeno vama. Saznaj više

Košarka

Igor Velimirović

01. 07. 2022. 21:04 17

Biserka Petrović za Direktno: Kad gledam Novaka, vidim mog Dražena

Da li će svet ikada imati boljeg belog košarkaša? Teško! Lopta, koš i igra nadirali su u predvorje Draženovog srca i oplemenjivali se, a on ih je publici vraćao kroz božansku virtuoznost.

Svakog juna podsećamo se košarkaškog Mocarta Dražena Petrovića. Stradao je u saobraćajnoj nesreći 7. juna 1993. u 29. godini, ali sećanje na njega baštine generacije, s kolena na koleno, naša deca. Iz svih bivših republika SFRJ. Bio je jedan od najboljih košarkaša Jugoslavije i sveta svih vremena.

Biserka Petrović, dok stoji ispred Muzeja svog sina, trudi da se takav velikan i bivši as Šibenke, Cibone, Reala, Portlanda, Nju Džersija, jugoslovenske i hrvatske reprezentacije nikad ne zaboravi.

- Mladima danas treba pričati o Draženu, i to ne samo o tome kakav je bio sportista, već kakav je bio čovek. Od malih nogu, kada je krenuo u vrtić, kod njega se javljala osobina da pomogne i usreći nekoga. Na terenu je bio sasvim drugačiji, išao je do krvi, na pobedu, čak i kada je igrao sa rođenim bratom. Privatno je bio toliko povučen i misaon, da je to teško opisati. Bio je najsrećniji kad pomogne nekom. Mislim da bi posle okončanja košarkaške karijere bio najveći humanitarac, tako se ponašao. Teško mu je bilo da predstavi tu svoju stranu kada je igrao jer nije imao vremena. Na meni je da pričam dok mogu, a mladi kroz Draženov muzej i priče mogu da saznaju kakav je bio on i kako se ponašao - kaže Biserka Petrović za Direktno.rs.

Nije ga bilo potrebno usmeravati, već samo naći način da kanališete njegovu energiju?

- I u NBA, gde se gleda samo profit, Dražen je uneo svoj pristup, ljubav. I oni su shvatili da je on bio nešto posebno. Saslušao bi svakog čoveka, ali je sve odluke donosio sam. Nije od roditelja tražio dozvolu, mi smo od njega učili kako da živimo. On je sve voleo. Mora taj njegov privatni život da se shvati kako bismo svi znali da je Dražen bio nešto posebno.

Kako savetovati mlađe generacije i uputiti ih?

- Namećem to svakog dana, jer mnogo dece dolazi u Draženov muzej i kažu mi da moraju da se “nadišu Dražena”. Uvek zahtevaju da budem tu i možda je Bog želeo da ja prenosim njegovu energiju. Pozdravim decu, roditelje, kada završe sa posetom muzeja, svima se obratim. Deci govorim da će najviše pomoći sebi ako pomognu svom prijatelju. To je prva stvar, a drugo što ima savetujem je da će ih rad i ljubav prema poslu dovesti do rezultata. Dražen je govorio da talenat čini samo jedan odsto, sve ostalo je rad. Od dece ne tražim da zapamte njegove medalje i trofeje već njegove poruke.

Ko sve dolazi u Draženov muzej?

- Dolaze sve generacije - deca koja uče kuvanje, ekonomiju... Ma, svi dolaze. Bio mi je i jedan doktor, koji živi i radi u Ljubljani i rekao mi je: “Gospođo Petrović, onaj Draženov potez mi je još urezan u sećanju. On nije igrao košarku, on je svirao po terenu”. On se igrao, njega novac nije zanimao. To je njegova priča, ali ne možete je dovoljno ispričati jer je ona još jaka.

Koliko vas raduje to što Dražen nije nestao iz država bivše SFRJ?

- Za mene je to još veći uspeh, jer Dražen pripada svima nama. Dražen je uvek govorio da bi Jugoslavija dobila “drim tim” 1992 na Olimpijskim igrama u Barseloni. Vidite kakve smo igrače imali, svi su od nas učili. Sećate se Slavnića, Kićanovića, Dalipagića... Vidite sada i Đokovića. Sport je nešto što briše sve granice. Godine će pokazati da nije trebalo naše države da se rastaju jer su otišli mladi ljudi, a na njima svet ostaje. Moramo da izbacimo politiku, nismo mi ničemu krivi. Bilo je par ljudi koji su želeli to, ali je to njihov problem. Kada je Toše Proeski poginuo, osećala sam se kao da se to desilo nekom iz kuće. Rekla sam da mi je želja da posetim njegove roditelje, ali neki sve to žele da uvuku u politiku. Toše i Dražen su na ovim prostorima bili toliko harizmatični, nisu ni bili svesni toga. Otišli su ni krivi ni dužni, prerano, kada su mogli da daju mnogo. To nam daje poruku - oni su otišli da bi ostali. Prošlo je 28 godina od tragedije, ali nemam pravo da se drugačije ponašam ako mi dođu ljudi i kažu da su došli da se nadišu Dražena. To je moja priča, jeste teška.

Spona između Novaka i Dražena?

- Kada gledam Đokovića, vidim da je poseban. Novak kao da mi je iz kuće izašao. Kad on igra, vidim mog Dražena. Ja se nerviram kad Novak gubi, silno radujem kad pobeđuje. Imaju dosata sličnosti, uživam da ga gledam. Novaka svi vole. Uspešni sportisti ne žele da budu zvezde, već obični ljudi. Njih dvojica su globalne ličnosti. Žalosno je što nas danas ne vode takve ličnosti, već neke druge.

Imate dosta rođaka u Srbiji?

- Po suprugu smo crnogorska loza Petrovića. Imamo u Beogradu rodbine Petroviće i Butulije, bivšeg direktora škole u Šibeniku. Baba Dejana Bodiroge je rođena sestra mog pokojnog supruga. Deo familije mog pokojnog supruga živi u Zemunu gde mu je 2016. umro rođeni brat. Ne možemo pobeći od svojih predaka i od života koji smo živeli. Brak između mog supruga i mene je sklopljen iz ljubavi, nije se razmišljalo o tome ko je kakve nacionalnosti i kojoj crkvi pripada. Jedino je bitno da li si čovek ili nisi. Tako smo vaspitavali decu i unučad, niko od nas nije mogao da bira oca i majku. Ponašamo se da nam je dom gde god dođemo i svi nas lepo prime.

Vlade Divac i Dražen?

- Divca sam doživela kao veoma emotivnog čoveka, suprug i ja smo bili na oproštaju Jurija Zdovca, godinu dana posle tragedije. Divac je došao sa druge strane dvorane i on nas je toliko čvrsto zagrlio da nije mogao da progovori. Kao da je hteo da kaže: “Nemam šta da vam kažem, ali sam tu”.

Idete često na groblje?

- Dođe mi tako iz čista mira da odem na Draženov grob. Ne mogu to da objasnim, kao da me nešto vuče. Pritom, u kolima uvek imam neku njegovu monografiju. Kad dođem na grob, ili zateknem novinara iz Japana ili iz neke druge zemlje. Kao da mi neko kaže “idi gore, ponesi knjigu, biće nekog”. Zar to nije čudesno? Mi to ne možemo da objasnimo. Zašto bi me nešto nateralo da odem ako sam već dan pre bila? - zaključuje Biserka Petrović za Direktno.rs.

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.

Komentari 17

ostavi komentar

Ostavi komentar

Da biste komentarisali vesti pod Vašim imenom

Ulogujte se


Svakodnevica

Zoran Živković [17.08.2022.]




Anketa

Šta će košarkaši da urade na Evrobasketu?

Rezultati

Video dana

Nevidljiva barijera