Dudine dve ljubavi: Radnički i golubovi

Ivković je u poslednjem velikom intervjuu, za Sports.ru, pričao o svojoj životnoj i košarkaškoj filosofiji, o bogatoj karijeri, o golubarstvu - hobiju koji je postao deo njegovog života, zbog kojeg je imao klauzulu u svakom ugovoru da u njegovoj kući mora da bude mesta za golubove.

Otkrio je i kako je uopšte počela njegova ljubav prema košarci kada je imao 13 ili 14 godina, a da se njegov otac protivio tome i da je generalno društvo tada smatralo košarku sportom za devojčice i gejeve.

- Brat i ja smo dugo bili zainteresovani. Imao sam možda 13 ili 14 godina. Otac, doktor prava inače, uvek nas je gledao iza jednog visokog drveta i govorio našoj majci: ‘Ne razumem šta rade tamo s loptom, skaču kao majmuni’. Njegova ideja je bila da mu sinovi postanu borci, gladijatori. Smatralo se prigodnim da muškarci igraju fudbal ili da se bave boksom, možda rvanjem. Niko tada nije gledao na košarku kao na super-atletski spektakl. Nama su govorili da je to igra za devojčice i gejeve. Tako su mi govorili prijatelji koji su igrali fudbal ili su boksovali. A vidite u šta se košarka pretvorila. Danas su košarkaši primer fizičkog i psihološkog treninga - opisao je Duda Ivković.

Rekao je koliko je važno da igrači upoznaju kulturu zemlje u kojoj igraju, da je svojevremeno u Rusiji vodio igrače u muzeje i znamenita mesta, iako je znao da oni to ne vole.

- Meni se čini veoma važnim da igrači upoznaju kulturu i istoriju zemlje u kojoj igraju. Lepo je to što su plaćeni na vreme, ali kad sam došao u CSKA želeo sam da im pokažem Rusiju. Putovali smo u Sankt Peterburg, išli u Ermitaž, posećivali istorijska mesta u Moskvi. Znam da se igračima to nije posebno dopadalo. Ali gde god sam išao, trudio sam se da obilazim muzeje, da upoznam kulturu. To je bilo normalno u svetu košarke u kome sam ja odrastao. Danas igrači nemaju vremena da uče. Pre se košarka nazivala akademskim sportom. Podrazumevalo se da se njome bave samo ljudi sa visokim obrazovanjem. Sad se sve promenilo. Počinju da igraju veoma mladi, sezone su duge, ima previše utakmica.

Zašto je napustio politiku?

Ističe da se danas sve promenilo, ne samo infrastruktura, već i ljudu, ali da ne gubi veru u mlade ljude.

- Sve se promenilo, to je činjenica. Moj brat, koji je umro mlad, ne bi danas mogao da prepozna Crveni Krst u kome smo mi odrasli. Ali, prijatelju, problem je što ne govorim o infrastrukturi. Ljudi su se promenili. Zato je moja filozofija da verujem u mlade ljude koji sada žive.

- Zvali su me da podržim kampanju, neke ideje. Brzo sam shvatio da mi to ne odgovara: u politici je sve kompromis. A za mene je politika način da se uradi nešto dobro za ljude, za zemlju, ne samo za sebe. Nažalost, u većini zemalja u tranziciji, političari su najuspešniji i najbogatiji ljudi. To ne razumem, takve kompromise ne mogu da pravim. Za mene je važno da tražiš najbolje opcije. I zato sam zaključio da treba da se klonim politike.

Golubarstvo - hobi koji je postao njegov život

U svakom ugovoru je imao klauzulu da mu se u kući napravi mesto za golubove, ali samo u Moskvi to nije bilo moguće jer je bilo previše hladno. On je četvrta generacija u porodici Ivković koja se bavi golubarstvom, a sve je počelo od njegovog rođaka Nikole Tesle.

- Da, otac mi je govorio da su oni koji gledaju u golubove uvek u oblacima. Da iz toga slede problemi sa školom i takve stvari. I zato je bio protiv. I ja sam bio protiv toga da moji sinovi posvećuju toliku pažnju golovima, ali sam u detinjstvu drugačije razmišljao. Golubovi su uz mene ceo život, gajim srpske visoko-letače, u svakom ugovoru koji sam potpisivao bila je i klauzula da mi se u kući napravi mesto za golubove. Nažalost, samo u Moskvi je bilo nemoguće, prehladno je.

- Ljubav prema golubovima kod mene ide po majčinoj liniji. Četvrta sam generacija u porodici koja se bavi golubarstvom. Prva, za koju pouzdano znam, je oličena i u mom dalekom rođaku, genijalnom pronalazaču Nikoli Tesli, mada ne volim da govorim o našim porodičnim vezama. Moj ujak, profesor koji se bavio poljoprivredom, napisao je mnoge knjige o golubovima. Pa brat i ja… Još otkako smo bili vrlo mali. Imam fotografiju u kojoj držim goluba, dve godine mi je bilo tada.

Duda tvrdi da se u golubovima vide najlepše boje na svetu i opisao je šta je toliko privlačno u njima.

- Prvo, to je sport. Imamo takmičenja na nivou klubova, gradova, države. Postoje pravila i ljudi koji ih procenjuju. Drugo, golubice su simbol mira i prijateljstva, simbol ljubavi. I to je veoma, veoma tačno. Dalje, da bi se osetio bliskim golubovima moraš da se koncetrišeš i počneš da razmišljaš kao golub. Neophodno je ako želiš da razumeš šta oni žele. Isto je i sa igračima. Odnosi između trenera i igrača ne postoje ako nema psihološke veze. To je veoma važno. Naravno, ne možeš da porediš igrače i golubove, ali ja tokom karijere nikad nisam imao psihologa u timu. Te psiho-terapeutske odnose sam uvek sam stvarao. I na kraju, to je lepota. Kad golub raste na vratu mu se pojavljuju lila, zelena i siva pera. Kad sunce sija i zraci mu padaju po vratu, u toj refleksiji vidiš najlepše boje sveta. Teško je reći šta je lepše. Kad se uzdiže na veoma, veoma velike visine ili kad se vraća, bez energije, posle 14 ili 15 sata leti. Mislim da je to vrlo suptilno objašnjenje, iako ga oni koji se ne bave golubovima neće uvek razumeti.

Zašto je NBA nedostižna za evropsku košarku

- Prosto, NBA liga je previše jaka, postalo je nemoguće takmičiti se sa njom. Ona uzima sve najbolje igrače na planeti. Plafon za plate je već premašio 100.000.000 dolara. I momci treba da idu. Gde god sam radio, ljudi su bili ponosni kad njihov igrač ode u NBA. Ja sam trenirao mnoge generacije i svi su otišli, od Divca i Petrovića do Bogdanovića i Teodosića. Vrlo sam srećan zbog njih. Samo je važno da idu kad su spremni, a ne da ih vode kao srednjoškolce. Teška je situacija, svakom evropskom klubu odlazi mladost, a dolaze Amerikanci goreg kvaliteta. Ipak, ne vidim krizu. Evroliga se širi, takmičenje je sve zanimljivije, dvorane su pune… Samo bi kvalitet igre mogao da bude viši.

Raspadom Jugoslavije izgubili smo jedini tim koji je mogao da pobedi Drim tim

Sa setom se prisetio raspada velikog jugoslovenskog tima koji zbog rata devedesetih nije mogao da igra zajedno.

- Izgubili smo najbolji evropskih tim svih vremena. Košarka je izgubila jedini tim koji je mogao da pobedi američki Drim tim… Posebno se sećam tih godina. Kad je igračima bilo zabranjeno i da govore. Teško je bilo i sakupiti ih, svi su se plašili da dođu da ih ne odvedu u rat - prisetio se Ivković.