Vanja Marinković poručio iz Valensije: Sakramento, čekaj me

Nijedan početak nije lak, ali bivši kapiten crno-belih shvatio je da je za njegovu karijeru najbolje da se osamostali i u sunčanoj Španiji započne prvi inostrani angažman. 

- Bilo mi je teško, čak i frka kada je trebalo da dođem u Valensiju. Razmišljao sam kako prvi put u životu odlazim od kuće na taj način, rodio sam se, odrastao i prve košarkaške korake napravio u istom gradu, odlazim posle šest godina i dolazim u sredinu koja je dosta ozbiljna... Mogu da kažem da me je malo uhvatila nervoza, bilo mi je teško. Znaš kako je to, nemaš nikog svog pored sebe - prepričava Vanja Marinković kako su izgledali dani selidbe na istok Iberijskog poluostrva i nastavlja:

- Posle mesec dana sam se navikao na sve. Saigrači su super, ljudi u klubu takođe. Pričao sam dosta sa saigračima koji su odlazili u inostranstvo, rekli su mi da je krizni period negde oko kraja novembra i u decembru, pred praznike. Iskreno, osećam i ja malo sada to, da mi nedostaju dragi ljudi i kuća, da budemo svi zajedno. I to traje neko vreme, ali zbog svih obaveza brzo zaboraviš. Sve je to normalno i sada se osećam jako prijatno i dobro.

Otkiva 60. pik s ovogodišnjeg NBA drafta da je veliku podršku dobio od kapitena i dugogodišnjeg člana Valensije Bojana Dubljevića. 

- Bojan mi je zaista mnogo pomogao. On je tu osam-devet godina, tamo je kao domaći, legenda je kluba - pun je utisaka momak čija NBA prava drže Sakramento Kingsi i otkriva:

- On mi se prvi javio, dok sam bio na moru, kada je počela cela moja priča sa Valensijom. Znate i sami da je tokom leta bilo dosta spekulacija i priča o tome gde ću da nastavim karijeru, a on mi se javio bukvalno dan pošto sam potpisao ugovor. Dopisivali smo se prvo preko Instagrama, pošto nije imao moj broj. Iskreno, pre tog kontakta nisam ga poznavao ni na "ćao-ćao", što se kaže. Bilo mi je drago zbog toga i kasnije mi je mnogo pomoglo da se snađem u novom gradu i sredini. Šta i gde mogu da pojedem, gde ima dobra kafa, koga mogu da pozovem i kada. Zaista mi je zbog toga bilo lakše i odmah sam se osećao prihvaćenim, jer je on ipak kapiten.

Čuli smo da ste sa Bojanom imali priliku da pogledate trku Moto GP. Kakav je doživljaj?

- Neverovatan, iskreno. Nisam sad zagriženi ljubitelj trka, ali sam još kao klinac voleo da gledam Moto GP ili Formulu 1. Bojan je, eto, imao tu sjajnu priliku da je mogao da nabavi karte, pa me je pozvao i onda smo mogli da idemo i do garaža kod vozača, da se upoznamo s njima i da vidimo kako to sve izgleda izbliza. Bili smo gosti Jamaha Sepang tima, Fabija Kvartarara i Franka Morbidelija. Inače, lično sam fan Doktora Valentina Rosija. Vrhunski doživljaj, stvarno. 

Kakvi su vaši utisci o gradu, s obzirom na to da je na moru i da važi za univerzitetski centar, pa samim tim ima dosta mladih...

- Grad je prelep. Vreme je letnje, tokom dana su temperature visoke, a uveče zna da bude hladno. Hrana, vreme, ljudi... Sve mi se dosad svidelo, ali ponajviše klub koji ipak predstavlja nivo u evropskim okvirima. Ne mogu da kažem da je kao iz bajke, ali milina je živeti ovde i još baviti se poslom koji voliš.

Kroz bogatu i trofejnu istoriju Valensija je imala lepa iskustva sa srpskim košarkašima. Dejan Tomašević, Dejan Milojević, Kosta Perović, Vule Avdalović, Igor Rakočević, Duško Savanović, Stefan Marković, Vladimir Lučić, Nemanja Nedović... Impozantnu listu upotpunio je letos Vanja, koji nam je ukazao na to s kolikim poštovanjem se klub odnosi prema našim igračkim asovima.

- Ljudi u i oko kluba na srpske igrače gledaju s velikim poštovanjem. Zbog svih naših bivših igrača, ali i Dubljevića, koji je dosad ostavio dubok trag. Imaju duboku istoriju s igračima iz bivše Jugoslavije, zbog čega nas poštuju, ali nas se i plaše. Naravno, u pozitivnom smislu, jer tako žele da pokažu koliko zaista cene sve ono što su svi moji prethodnici uradili za klub. Izuzetno cene naš pogled na košarku i razmišljanja na tu temu. Pričao sam s saigračima ovde već pet-šest puta o tome kako im je bilo kada su igrali protiv Partizana u Pioniru. Kažu da im nije bilo svejedno. Ipak je drugačija kultura života i košarke u Srbiji i Španiji.

Da li ste trener Đaume Ponsarnau i vi imali razgovore po potpisivanju ugovora s Valensijom o tome šta on očekuje, šta želi da vidi i kakvu bi minutažu mogli da očekujete?

- Pored agenta, koji je obavio sve tehničke delove, po mom dolasku u Valensiju pričao sam s trenerom. Nisam želeo da o tim stvarima telefonom, već sam sačekao da se preselim i onda razgovaramo oči u oči. On mi je jasno rekao šta očekuje od mene u debitantskoj sezoni, šta bi želeo da vidi. Ovde sam najmlađi igrač, što nije bio slučaj u Partizanu poslednje dve godine. Moje je da treniram jako i namećem se maksimalno kroz dobar rad, ali je sve na njemu i stručnom štabu da odluče kakvu ću ulogu da imam. Trener od mene očekuje da šutiram, da nastavim čak i kad me ne ide. Uverio me od prvog sastanka da će saigrači uvek ići na mene, da je na meni da imam samopouzdanje i da se ne predajem. Oni me zaista podržavaju na svakom koraku. U odbrani takođe moram da pokažem maksimum, što se lično i trudim svaki put. Protiv Efesa sam čuvao Šejna Larkina, protiv CSKA Majka Džejmsa, što je ipak dokaz da oni od mene žele najviše i da mi veruju.

Koliko je važno za igrača, pogotovo mladog, taj osećaj da ste odmah prihvaćeni od strane ekipe, da ti svi veruju i traže od vas da uvek idete napred?

- Jako je bitno. Ljudi u klubu i treneri su dali sve od sebe da ne razmišljam ni o kakvom pritisku. Na terenu ga nema, van terena da i ne pričam. Ovde se o košarci ne priča koliko u Srbiji, gde je ipak sve podeljeno na Partizan i Crvenu zvezdu. Saigrači mi svaki dan pružaju veliku podršku, a kada imaš tako nešto mnogo je lakše živeti, raditi, uživati u košarci, igrati i trenirati.

Iz Jadranske lige sada ste iskusili kako je to nastupati u najjačoj evropskoj ligi, ACB, a samim tim i u Evroligi. Dosadašnji utisci?

- Malo je teško da se navikneš na sve to, jer ideš iz ABA lige i dolaziš u ACB ligu koja je ipak jača, drugačija, brža. Treba se navići. Uostalom, prelazio sam i iz Evrokupa na Evroligu, što je bilo mnogo teško, čak i teže nego što sam mogao da pretpostavim da će biti. Zaista je velika razlika između Evrokupa i Evrolige, ali sada sam se navikao. Najviše se to oseti u fizičkoj spremi igrača, a onda i svemu ostalom.

Valensija još traži ritam u novoj sezoni, klub je trenutno na skoru 3-5 u ACB i 2-6 u Evroligi...

- Situacija jeste donekle teška, ali nije ništa strašno. Svakako trenutni rezultat nije na zadovoljavajućem nivou, ali dosta toga ima do rasporeda. U prva dva kola Evrolige protivnici su nam bili finalisti Evrolige, CSKA i Efes. Igrali smo protiv nekih od najboljih strelaca Evrope, najjačih sastava na kontinentu. Mi znamo svoje domete. Ne jurimo ne znam šta, već u svaku utakmicu idemo na pobedu. Nekada je to dovoljno, nekada ne. Nažalost, nije bilo protiv Barselone, pa ni protiv Panatinaikosa, gde smo poraženi na kraju... Da samo malo igrali pametnije, strpljivije, imali bismo možda jednu ili dve pobede više. Duga je sezona, ima još mnogo utakmica pred nama. Već u utorak igramo protiv Zenita, pa nam dolazi Himki i onda idemo Crvenoj zvezdi u goste. Igra se baš brzo, nemaš vremena ni da razmišljaš o porazu, već se odmah spremaš za sledeći izazov. Ne mogu da kažem da se igra bez pritiska, jer nije tako, ali dosta je lakše u odnosu na podnevlje iz kojeg dolazim.

Poslednju evropsku utakmicu odigrao ste fantastično, postavili rekord karijere u Evroligi?

- U rosteru nas je 14-15 igrača i zamisao trenera je da uvek neko drugi odmara. Kada god sam igrao malo duže, odigrao sam korektno. Eto, pružio sam dobru partiju protiv Bajerna, nije bilo loše ni protiv Asvela. Prija mi kada sam duže u igri, osećam se sigurnije. Razumem i šefa, zašto sve ovo radi. Imam 22 godine, nisam domaći igrač i sve je ovo normalno donekle, videćemo kako će se stvari razvijati u budućnosti.

Neizostavno pitanje vezano je za aktuelno stanje u dojučerašnjem klubu – Partizanu.

- Pratio sam Partizan koliko god sam uspevao. Nisam baš sve utakmice odgledao, propustio sam možda jednu ili dve. Dobro je igrao Partizan u Evrokupu, poslednje dve utakmice nešto slabije, ali sve je to normalno zbog dužine sezone i svih obaveza. I dalje imaju šanse da prođu dalje kao prvi u grupi ako nastave ritmom kojim su igrali na početku sezone. U ABA ligi vidim da su imali neke kikseve, tačnije poraze koje niko nije očekivao. Sve u svemu, izgledaju dobro i verujem da će biti još bolji.

Za večeras od 20 časova u Štark areni zakazan je prvi ovosezonski večiti derbi sa Crvenom zvezdom. Očekujete...

- Pobedu Partizana, naravno. Derbi je uvek derbi. Bez obzira na to kakav vam je skor u Jadranskoj ligi ili evropskim takmičenjima, to je posebna utakmica i sve pre toga se briše. Očekujem jako interesantan i neizvestan derbi.

Početkom januara punite 23 godine, da li imate ideju kakvu biste karijeru voleli da imate, kojim bi razvojnim putem da idete?

- Put kojim sam krenuo je možda i najbolji za mene. Lakše mi je možda što nisam u timu gde ima dosta naših igrača. Bolje je da se malo izolujem iz svega. Svi znamo kakvi su ciljevi i snovi praktično svih igrača. Posle Evrolige, u kojoj se nadam da ću igrati još nekoliko sezona, voleo bih da odem u NBA kao mnogi prethodnici i da tamo nastavim da igram. Ne žurim nigde, nemam još ni 23 godine, ima vremena da razmišljam o svemu tome kada i ako dođe vreme. Ne želim da žurim, da sebe pritiskam, jer bi sve to moglo da dođe vremenom.

Prošlog leta vas je izabrao Sakramento na čelu s srpskim legendama Vladom Divcem i Peđom Stojakovićem, dok su u timu Bogdan Bogdanović i Nemanja Bjelica kao igrači, odnosno Igor Kokoškov na klupi?

- Verujem da sam kroz Letnju ligu mogao da osetim bar tu draž tamošnje košarke. Opet, nije mi toliko krivo što nisam otišao jer sam imao dosta vremena za odmor i dodatni rad na sebi. Sve ima svoje. Znam igrače koji plaču za Letnjom ligom, ali svako ima neko svoje viđenje. Meni je drago što sam draftovan, nije mi žao toliko zbog Letnje lige. Ako će da me zovu, neka to bude zbog onog pravog, ne zbog Letnje lige - pogotkom bez koske Valensije Vanja Marinković završava javljanje iz Valensije.