Potresna ispovest Miloša Degeneka: "Viđao sam leševe i bombe – nijedno dete to ne bi smelo da doživi“

Miloš Degenek je napisao pismo ispovesti za medije u Australiji i opisao svoj životni put koji je bio preplavljen teškim momentima od samog rođenja, kada je prolazio kroz ratna dešavanja.

Nekadašnji defanzivac Crvene zvezde više puta je pričao da je preživeo zločinačku akciju "Oluja", te da je zajedno sa porodicom morao da se iseli iz Knina tokom proterivanja Srba 1995. godine.

Uvodni deo je posvetio Australiji i opisao koliko voli tu zemlju.

- Priča o tome kako sam zavoleo Australiju razlikuj se od većine durgih. Nisam rođen ovde. Nisam govorio engleski kada sam stigao. Da budem iskren, isprva sam mislio da je cela zemlja prilično čudna. Ali ova zemlja mi znači više no što reči mogu da opišem. Gde god da sam, srce mi je u Australiji. I prilično sam siguran da govorim i u ime roditelja Dušana i Nade, kao i brata Đorđa. Australija je prihvatila moju porodicu i dala nam nadu posle ratnog beznađa. Pružila nam je šansu da radimo naporno, ali pružila nam je i dom, priliku da izgradimo nov život.Bivši fudbaler Crvene zvezde je imao svega 18 meseci kada je morao da napusti rodni kraj.

- Rođen sam 1994. godine tokom rata za nezavisnost. Bio je to težak period za moju porodicu. Imao sam 18 meseci kada smo morali da napustimo naš grad, Knin. Bio sam na trakotru sa majkom i ocem tokom devet dana dok smo bežali u Srbiju. Imali smo samo mleko i hleb. Sve smo ostavili. Kuću, zemlju, rođake, prijatelje. Teška je to tema za moju porodicu. Ne pričamo mnogo o tome. Moj otac od tada nije bio u Hrvatskoj.

Miloš i njegova familija su počeli novi život, ali zbog rata devedesetih problemi su se nizali.

- Počeli smo iznova u Aranđelovcu, gradu 70 kilometara južno od Beograda. Miran, prelep gradić blizu planina Bukulja i Venčac, ali 1999. godine, NATO je bombardovao tadašnju Jugoslaviju iz razloga koje nikada neću razumeti. Bilo mi je šest godina. Igrao bih se sa prijateljima u dvorištu ili na igralištu. Onda bih čuo sirene. Morao bih u podzemni bunker kakvih je zbog istorijskih konflikata bilo u većini starih zgrada u Srbiji. Nekad bismo dole bili i po 48 sati. Nije bilo sunčevog svetla. Živeli smo kao psi, na konzerviranoj grani.

Opisao je stravične prizore koje je doživeo u tom periodu.

- Ružno je i reći, ali viđao sam leševe, osećao te bombe kako udaru, iskusio njihovu silinu. Nijedno dete ne bi trebalo to da preživljava, a opet to se i dalje dešava širom sveta. Mrzim rat. Mnogo. Bilo je to odvratno iskustvo. Mnogi su bespotrebno umrli. Deca, nevini ljudi. Ne znam zašto. Nisam političar. Znam sam da sam mrzeo sve to. I sada kada neko priča o ratu, ja ćutim. Znam šta je. Preživeo sam to. Ali preživele su i uspomene.Nakon toga porodica Degenek je otišla u Australiju.

- Prva godina je bila mnogo teška. Posle je bilo lakše, jer sam stekao prijatelje poreklom iz Srbije i Hrvatske. Pa još lakše kad sam krenuo u školu, a roditelji pronašli posao. Australija nam je dala priliku da radimo i nešto zaradimo. Bila je to stara, baš stara kuća, ali je imala ogromno dvorište. Najbolja stvar koja mi se desila. Ustajao sam u šest ujutru da bih trenirao pre škole. A kad nisam, igrali smo tri na tri, četiri na četiri. Pretvorili smo dvorište u minijaturni fudbalski kompleks. Drugi detalj je kad sam prvi put poneo kapitensku traku reprezentacije na U15 nivou. Prijaljska utakmica protiv Japana u Kanberi. Nije bila značajna. Ali meni je značila sve. Otac je plakao.

Trenutno nastupa za Apoel, ali ne krije ljubav prema Australiji pa ne bi iznenadilo ako bi se po završetku karijere Degenek sa svojom porodicom vratio da nastavi život u Australiji.