Kostić o atmosferi u Partizanu: Ne znam šta se piše; motiviše me što su svi protiv nas

Talentovani ofanzivac bio je gost emisije "Priča iz svlačionice", gde je govorio o svom razvoju, momentima koji su ga oblikovali kao igrača i mnogim drugim zanimljivim temama.

Njegov fudbalski put počeo je veoma rano, gotovo instinktivno.

- Počeo sam u Borcu iz Čačka sa četiri, pet godina. Bilo je to čisto da probam. Posle sam prešao u Gaučose, pa u Kiker iz Kraljeva. Dobra ekipa, mnogo drugara je igralo tamo. Potom je usledio boravak u Borac, pa dolazak u Partizan. Trifunović i Joca Milošević su bili sa mnom u klubu - rekao je Kostić na početku razgovora. 

Posebnu ulogu u njegovom razvoju imao je otac. 

- Otac je mnogo uticao na moju karijeru, savetima, odlukama… On me je odveo na prvi trening. Mnogo mi znači. Prošao je već sve kroz šta ja prolazim. Samo sam se fudbalom bavio, ništa me drugo od sportova nije zanimalo.

Još u mlađim igračkim danima dobio je priznanje za najboljeg igrača turnira u Abu Dabiju.

- Ima slika posle te utakmice. Bio sam MVP, ali bio sam tužan zbog poraza u finalu. Čelsi je Đovanija Kvendu kupio kasnije za 50.000.000 evra, a dobili smo ih u grupi. Bila je to odlična ekipa. Portugalska škola.

Najdraži gol?

- Najdraži mi je gol u derbiju u mlađim kadetima, kod trenera Nikole Jovanića. To je moj prvenac u derbiju, pobedili smo sa 2:0

Porodica mu je velika podrška.

- Igrali su turnir u Crnoj Gori. Bili su prvi, pobedili su Zvezdu u finalu. Pohvalio mi se. Sluša i više od mene, ali još je mali… Uvek zove pred svaku njegovu utakmicu, pita da li ću doći da gledam. Idem kada god mi vreme to dozvoli. Porodica mi je najveća podrška i najbliži prijatelji. Bili su uz mene bez obzira na okolnosti. U klubu smo svi kao porodica, ne mogu nikoga da izdvojim.

Teško mu je palo kada je promašio penal protiv AEK-a.

- Hteo sam da šutnem među prvih pet, ali trener Blagojević je odlučio da budem sedmi, osmi po redu. Želeo sam da šutiram po sredini, golman se nije bacio kako sam očekivao. Brzo sam to zaboravio, jer je brzo došla utakmica protiv Oleksandrije. Iznenadio sam se kada sam čuo da ću biti u prvoj postavi. Trener Lazar Tomić me je pozvao na sastanak. Janis Karabeljov je bio bolestan, mislio sam da me možda zove da igram veznog. Međutim - obavestio me je da ću igrati na krilu. Trifa desno, ja levo… Radimo takve stvari na svakom treningu.

Kostić je otkrio i kako izgleda svakodnevica profesionalnog fudbalera.

- Trening bude ujutru, pa imamo slobodno vreme do večere. Svi zajedno spavamo na Teleoptiku. Na dan utakmice sledi aktivacija, sastanak, ručak pa teren. Ishrana je mnogo važna. Zaista je dobra hrana u klubu. O programu ishrane brine se naš kondicioni trener.

O atmosferi u svlačioni o kojoj se priča zbog loših rezultata crno-belih.

- Ne znam šta se piše… Ne pratim to. U svlačionici je generalno odlična atmosfera. I kada smo gubili utakmice uvek smo bili zajedno. Sve je bilo kako treba. Na tri utakmice smo primali gol u finišu prvog poluvremena… To je šok za ekipu, ali atmosfera nikada nije pukla.

Mnogo mu znači što može da uči pored iskusnijih saigrača.

- Znače nam mnogo. Sale je bio kapiten Partizana, Mitar prošao toliko toga na top nivou… I pre njih su bili tu Natho, Mare… Ali sad su nadovezali njih dvojica. Pričaju sa svima, daju nam savete. Sale Zdjelar me uvek juri da radim oporavak. Idemo u saunu zajedno.

Na kraju, možda i najvažnija rečenica koja oslikava njegov mentalitet i pristup igri.

- Motiviše me što su svi protiv nas. Od početka sezone svi su digli ruke od nas. Svima smo bili autsajderi. Najviše me motiviše kad nas svi otpišu.

Na pitanje o najboljem saigraču sa kojim je delio svlačionicu, nije imao dilemu.

- Joca Milošević!