Priča o Arsenalu - da li je trofej vredan gubitka identiteta?

Ređa tim Mikela Artete pobede i uspeo je da prebrodi mini-krizu. Titula je blizu povratka u Severni London posle 22 sušne godine, ali fali "ono nešto". A to nešto su "tobdžije" odavno izgubile.

Mikel Arteta je 2019. seo na klupu i pokušao da bude mali Pep Gvardiola. Nije se to dopalo navijačima. Čak su u klub i stizali "otpaci" iz Sitija poput Oleksandra Zinčenka i Gabrijela Žesusa. Nije upalilo. Arsenal je bio večna pratilja Mančester sitija i Liverpula.

A onda je usledio zaokret. Arteta se odlučio da napravi bedem ispred gola i da zaboravi na lepršav fudbal. Ionako je bio svetlosnim godinama daleko od Vengerovog Arsenala. Viljam Saliba i Brazilac Gabrijel su možda i najbolji štoperski tandem na svetu, a dodati su im igrači poput Rikarda Kalafjorija, Pjera Hinkapijea i Jurijena Timbera. Svi oni mogu da igraju i kao defanzivni bekovi, ali i kao štoperi. Ideja je bila jasna.

Prestale su "tobdžije" da budu kopija Sitija, ali su se pretvorile u fudbalskog Frankenštajna. Onog koji u dva meča drhti protiv "fenjeraša" Vulverhemptona (u prvom meču jedva pobedili 2:1 u nadoknadi, u drugom primili gol u zaustavnom vremenu i remizirali), brani se i krade vreme protiv najgoreg tima u ligi. Ekipa koja je postala mnogima mrska za gledanje. Čak i samim navijačima Arsenala.

Ali, ne mari mnogo Mikel Arteta za kritike. Ne napušta ga makijavelistički duh u kom cilj opravdava sredstvo. Od verne kopije Pepa Gvardiole njegov fudbal pretvorio se u onaj koji je igrao Čelsi sa Žozeom Murinjom u njegovom prvom mandatu na klupi Čelsija.

Odustao je Arsenal od svoje filozofije. Da li je trofej toliko vredan ili bi londonski klub trebalo da se vrati korenima?