Savićević šesta Zvezdina zvezda! A može i Vučić

Ako našu anketu posmatramo čisto sportski, onda Dejan Savićević treba da se pridruži aleji Zvezdinih velikana (Rajko Mitić, Dragoslav Šekularac, Dragan Džajić, Vladimir Petrović Pižon, Dragan Stojković Piksi). Time bi se ispravila nepravda prema čuvenom fudbalskom asu, koji je ostavio velikog traga u Crvenoj zvezdi.

Njegove zasluge za klub iz Ljutice Bogdana su ogromne i neupitne. Za crveno-bele odigrao je 72 utakmice i postigao je 23 gola.

U tim sa Marakane je stigao 1988. godine, tokom prelaznog roka, iz podgoričke Budućnosti.

Posle toga je dobio poziv za osluženje redovnog vojnog roka, pa je propustio celu sezonu 1988/1989. U JNA je igrao u sportskoj četi da bi ostao u formi. Ipak, državne vlasti su dozvolile da igra važne utakmice kao što je susret protiv Milana u Kupu evropskih šampiona. Savićević je imao važan udeo u remiju na San Siru kada je Dragan Stojković postigao važan gol u gostima za 1:1. U revanšu u Beogradu Savićević je postigao gol, ali je nemački sudija Diter Pauli prekinuo utakmicu zbog magle koja je prekrila ceo grad. Druga utakmica je igrana sutradan, rezultat je opet bio 1:1, pa su izvođeni jedanaesterci koje su Italijani dobili 4:2, nakon promašaja Savićevića i Mitra Mrkele.

Savićević je bio deo ekipe koja je osvojila tri uzastopne šampionske titule (1989/1990, 1990/1991 i 1991/1992), dva nacionalna kupa 1990. i 1992. i Kup evropskih šampiona i Interkontinentalni kup 1991. Zvezda je izgubila Superkup Evrope od Mančester junajteda 1:0 u Mančesteru, a revanš u Beogradu se nije odigrao iz političkih razloga. Nakon uspeha Crvene zvezde u Evropi, Savićević je podelio drugo mesto sa Darkom Pančevom u glasanju za Evropskog fudbalera godine.

Karijeru je potom nastavio u italijanskom Milanu gde je nastupao šest sezona, da bi se na kratko, zatim, vratio u Crvenu zvezdu i odigrao tri utakmice. Karijeru je završio u bečkom Rapidu 2001. godine.

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 56 utakmica i postigao 19 golova.

Međutim, kako su se u anketi našla i neka nefudbalska imena, određeni deo naših čitalaca prepoznao je Aleksandra Vučića kao "Šestu Zvezdinu zvezdu".

Istini za volju, to ne bi trebalo da bude daleko od istine. To što je Vučić učinio za Zvezdinu sportsku porodicu, a pogotovo za fudbalski i košarkaški klub, nije učinio nikada nijedan šef države u istoriji. Po tome je, zaista, prvi i jedinstven.

Kao osoba sa izraženim autokratskim osobinama, a koja iza sebe ima zavidan navijački staž na severnim tribinama, Vučić, čim je osvojio vlast, krenuo je da potpomaže Zvezdu svim mogućim sredstvima: državne donacije, obezbeđivanje sponzorstava, dovođenje skupih igrača, uništavanje direktne konkurencije, postavljanje marionetskih uprava u konkurentskim klubovima, stavljanje navijača pod direktnu kontrolu...

Sve je to rezulturalo time da Zvezda, koja je do 2012. godine, postizala skromne sportske rezultate, grcala u dugovima i bila čak pred finansijskim kolapsom, od tada počinje neprikosnoveno da vlada srpskim sportom. 

Kao neverovatno osvetoljubiv i ostrašćen navijač, Vučić nije prezao ni od čega da svoj voljeni klub vine u sportske visine i zadovolji navijačke porive. Kao što i svedočimo događajima poslednjih meseci, vidimo kako kriminalni krugovi sve više uplivavaju u fudbal, a u takvoj atmosferi koja se kreira iz samog državnog vrha kojim rukovodi Vučić, Crvena zvezda dostiže svoje "zvezdane trenutke", najslavnije posle Barija i Tokija 1991.

Zato Vučić sa pravom zaslužuje da bude "šesta Zvezdina zvezda". Ionako se njegova slika nalazi u kancelariji direktora kluba, Zvezdana Terzića. Sada samo preostaje da se pomeri u odaju sa Mitićem, Šekularcem, Džajićem, Petrovićem i Stojkovićem.

A Savićević neka čeka...