Mamić kao jugoslovenski kulturni obrazac

Planiranje i dogovoranje ovog intervjua za baš ovaj termin (petak uveče, 19. mart), započelo je verovatno pre nekoliko dana, pošto je Vrhovni sud Republike Hrvatske četiri dana ranije, u ponedeljak 15. marta, u najvećem delu potvrdio presudu Županijskog suda u Osijeku iz juna 2018. godine kojom je Zdravko Mamić osuđen na šest i po godina zatvora. Što se ostalih optuženih tiče, Sud je Zoranu Mamiću, bratu Zdravka Mamića, smanjio kaznu zatvora sa četiri godine i 11 meseci na četiri godine i osam meseci, a bivšem porezniku Milanu Pernaru sa četiri godine i dva meseca na tri godine i dva meseca zatvora. Bivšem direktoru Dinama Damiru Vrbanoviću je potvrđena prvostepena presuda kojom je osuđen na tri godine zatvora.

U tom trenutku Zoran Mamić se nalazi na mestu šefa stručnog štaba i sportskog direktora Dinama iz Zagreba. Po zakonima Republike Hrvatske, u ovakvoj situaciji imao je rok od osam dana da te funkcije napusti. On, međutim, nije čekao da istekne zakonski rok, nego se povukao odmah. Kako to cinični slučaj zna da udesi, Dinamo je samo tri dana nakon presude bio pred revanšom meča osmine finala Lige Evrope protiv favorizovanog Totenhema koji je nedelju dana ranije, na svom stadionu, slavio sa sigurnih 2:0.

Po svim stručnjacima, komentatorima, pa i kladionicama, Totenhem je bio veliki favorit i u samoj revanš utakmici, a kamoli kad je reč o prolazu dalje, gde je već imao veliku prednost. U jednoj od najpopularnijih kladionica, kvota na prolaz Totenhema je bila 1.01, a na prolaz Dinama 15.9. Drugim rečima, neko bi ko na prolaz Totenhema uložio 100 evra, mogao se nadati da će da zaradi - 1 evro. Nasuprot tome, onaj koji bi 100 evra uložio na Dinamo, mogao se eventualno ludački nadati da zaradi skoro punih 1.500 evra. I onda taj mnogo slabiji tim, sa velikim zaostatkom, još ostane bez glavnog trenera.

I čuli ste šta je bilo. Dinamo u regularnom toku pobeđuje sa 2:0, a onda u produžecima postiže i treći pogodak. Sva tri gola je dao Mislav Oršić. Dinamo je prošao u četvrtfinale, dosegnuvši svoj najveći međunarodni uspeh u poslednjih više od pola veka. Žoze Murinjo je iskreno čestitao zagrebačkom klubu, a navijači Dinama su u transu.

I oni kojima je Mamić simpatičan i oni kojima je antipatičan, saglasni su da je on najzaslužniji za uspehe Dinama iz Zagreba u poslednjim godinama, pa samim tim i za ovaj. Zapravo, vatreni navijači Dinama, kao i deo onih koji veruju u onu čuvenu tezu da fudbal nije pitanje života i smrti, nego i nešto mnogo važnije, skloni su da kažu da uprkos svim mutnim radnjama koje mu pripisuju, Mamić nije zaslužio robiju. Uostalom, upravo je "najveći sin naših naroda i narodnosti" autor teze da se ne treba uvek držati zakona k'o pijan plota, a to je zasigurno jedna od malobrojnih njegovih rečenica koju će sa odobravanjem citirati i oni koji ga s ljubavlju zovu Tito i oni koji ga s prezirom zovu Broz.

Način na koji je Mamić upravljao Dinamom podseća ponešto na modele vladanja najpoznatijih ovdašnjih političkih lidera u poslednjih dvadesetak godina: od Đinđića i Đukanovića preko Dodika i Sanadera do Milana Bandića i Aleksandra Vučića. To je apsolutistički model koji od publike traži da mu se sudi po krajnjem rezultatu, a ne po metodu. Naravno da među nabrojanima postoje velike razlike, ali ovaj detalj je manje-više isti.

Na početku citirani "manijak plavih sa Grbavice" sigurno ima istomišljenike i među beogradskim navijačima. S druge strane, kao što pojedini zagrebački komentatori tvrde da nijedan fudbalski uspeh ne može da post festum da opravda Mamićeve delikte i (ne)dela, s tim će se, u eventualnim sličnim lokalnim situacijama, saglasiti razni komentatori iz Beograda i Sarajeva.

Otud celi ovaj slučaj zapravo nadilazi sportski aspekt i govori nam mnogo toga o kulturnom obrascu i o tipičnoj podeli u našim društvima. S jedne strane su oni koji govore "toga samo kod nas u Bosni/Srbiji/Crnoj Gori/Hrvatskoj/na Balkanu ima", s druge su oni koji račun za sve naše probleme i nevolje fakturišu "zlim gospodarima svega iz velikog sveta".

Ovi prvi su jako skloni da zaboravljaju gomilu skandala koji prate fudbal na najvišem svetskom nivou: od poznatih korupcijskih skandala na vrhu organizacija FIFA i UEFA do skoro redovnih afera vezanih za globalno najveće klubove kad im se po pravilu zapreti sankcijama, a onda se sankcije ne dese.
Drugi ispravno notiraju mehanizme odnosa "velikih" prema "malim", ali opet olako amnestiraju "male" zbog njihovih nepodopština i gluposti. I sam Zdravko Mamić svestan je kome se obraća, pa u poslednjim javnim nastupima sve što se desilo od početka devedesetih do danas na našim prostorima pojašnjava poslovicom "zavadi, pa vladaj".

Bilo kako bilo, u evropskim okvirima, u ovoj sezoni Dinamo iz Zagreba je definitivno najveće fudbalsko iznenađenje ove sezone. Od Estonije do Malte, ljudi koji ne znaju ni ko je Mamić, navijaće za Dinamo protiv Viljareala čisto u "David protiv Golijata" ključu. A na sentimentalnom nivou, iz lokalne pespektive, doživljavajući ovo kao omaž Tomislavu Židaku i Zlatku Kranjčaru, u ovom trijumfu ima nečega i od poetske pravde.